Пре 145 година под оптужбом да су ширили бунтовничке књиге обешена су четири софијска књижара. Одмах после ослобођења Бугарске од османске владавине (1878. године) родоначелник књижарства у нашој земљи Христо Г. Данов је предложио да буде подигнут меморијал у њихов спомен. У периоду од 1889. до 1891. године саграђен је Лављи мост. "Чувају" га четири величанствена бронзана лава која су оличење четворице револуционара погинулих за слободу Бугарске – то су: Георги Стоицев, Стојан Табаков, Никола Крушкин и Киро Геошев. 

Међутим, мало ко зна да је у ствари књижара било петорица. Пети "лав" Софије је Никола Вардев.

"Никола Вардев и Стојан Табаков су братучеди. Били су овчари, затим  трговци катраном. У периоду 1864-1865. године заједно су отворили прву праву књижару у Софији  – каже Борис Вардев, директни наследник Николе Вардева. – Продавали су црквене и друге књиге, штампана издања. Двојица младића из малог села Јакоруда (у југозападној Бугарској) кренули су путем знања."

У оквиру неколико година и остала тројица књижара су отворила радње на најпрометнијим местима у будућем главном граду земље. Године 1870, након што је Васил Левски основао Софијски револуционарни комитет, они су постали његови чланови и почели да шире бунтовничке књиге. "Опасну робу" чували су у тајним нишама и превозили у сандуцима са дуплим дном. У 1877. години, четири године после смрти Левског, књижари су ухапшени и осуђени на смрт. Никола Вардев се чудом спасио.

"Постоји неколико верзија о хапшењу ових саборника Левског, али сигурно је да су били праћени због "побуњеничке делатности" –  прича Борис Вардев. – Није ухапшен руководилац тајне организације, који је добио обавештајне информације о кретању руских трупа и смислио план за спасавање бар једног књижара, како би исти могао да помаже породицама осталих књижара. Како се све догодило? Одлучили су да ће бити спасен тај који буде извучен путем жреба и срећа је била наклоњена Николи Вардевом. Он је искористио рупу у турском законодавству, и с обзиром да је знао да је Руско-турски рат у поодмаклој фази и да ће ускоро Софија и он бити ослобођени, рекао да жели да пређе у ислам и да се покаје."

Вешање четворице књижара је било јавно – обешени су испред њихових књижара, на пазарни дан. Дана 15. новембра 1877. године они су напустили овоземаљски свет и остали у вечности, само неколико месеци  пре ослобођења од османске владавине. Никола Вардев је остао да би наставио њихово дело. Слободу је дочекао у затвору. Преминуо је у Софији 1915. године у 81. години живота, при чему је до свог последњег дана био  мецена културе и образовања.

"Био је истакнути донатор како пре ослобођења, тако и после њега. Прво је радио као правник, затим као адвокат, а био је и окружни судија – наставља своју причу Борис Вардев. – Велики део новца који је зарађивао донирао је свом родном селу Јакоруда. Он је међу великим добротворима локалног читалишта и сеоске цркве, основао је стипендију за ученике. У знак захвалности у Јакоруди је по њему названа улица, а ликови Николе Вардева и Стојана Табакова су насликани на згради школе, заједно са ликовима других истакнутих личности из Јакоруде."

Сви мушкарци у фамилији Вардева бавили су се револуционарним или добротворним радом. Њиховим стопама иде и Борис Вардев. Дуге године био је друштвени посленик, а пре скоро 20 година је заједно са својим пријатељима основао читалиште "Младост 2003" у граду Самокову.

"Постоји много других таквих фамилија. Те фамилије су створиле савремену Бугарску – каже он. – Кренуле су од малих села и стигле до великих градова где су прокламовале идеју о слободи и развоју. Ето то је права историја Бугарске! То је Бугарска!"

Превела: Албена Џерманова

Фотографиjе: Десислава Семковска, лична архива