Одвајкада је дочек Нове године један од најважнијих тренутака у бугарској традицији. Ово није само смена једне календарске године другом већ граница која се мора прећи уз одговарајуће ритуале и обичаје. Они почињу последњег дана новембра, а трају све до краја јануара. Сматра се да је овај период везан за прелазак из таме у светло, из хаоса у поредак.

1. јануара Бугарска православна црква слави празник Обрезање Господње и празник посвећен Светом Василију Великом. У бугарској народној традицији први дан Нове године је познат под именима Васил, Васиљевдан, Сурва, Сурваки. Имендан славе Васил, Василка, Василена, Веселин, Веселина, Василија… Као и на Бадње вече био је обичај да се 31. децембра, уочи Васиљевдана, трпеза прекади тамјаном. Али за разлику од  Игњатијевдана и Бадње вечери, када се служе само посна јела, за Нову годину се справљају и служе мрсна јела. Некада су, по традицији, на сто стављали печену свињску главу или пиктије. Верује се да трпеза треба да буде што богатија да би нова година била родна и пуна изобиља. 

Неизоставни део трпезе Бугара је новогодишњa гибаница у коју се стављају знамења за разне врсте делатности и послова, па се по знамењу које некоме припадне суди какве ће среће бити или у чему ће имати успеха. Домаћице су најчешће у новогодишњу гибаницу стављале дренове гранчице са различитим бројем пупољака, а одређени број дренових пупољака имао је своју симболику – на пример био је знамење здравља, среће, благостања, успеха, плодности итд.

На Васиљевдан се изводио и тзв. обичај „ладување“ – девојке, стасале за удају певају прстену и гатају да ли ће се и за кога удати у новој години. Последњег дана старе године пуштају своје прстење у котлић са „ћутаном водом“ (зове се тако јер се доношење воде из извора или бунара обавља у ћутњи) и остављају га да преноћи. Сутрадан се окупљају и ваде прстенове из котлића један по један, а у то време певају кратке обредне песме у којима се пева о занатима и занимањима. Ако се у време вађења прстена пева, на пример, „бела књижица, црно мастило“, значи да ће будући женик бити учитељ, ако се пева „златне наруквице на постељи звекећу“ – он ће бити златар итд. Занимљиво је да је овај обичај очуван у многим селима и изводи се и у нашим данима, наравно, пре свега као весели наставак празника и израз тежње за очувањем традиције.

У првим сатима Нове године почиње обичај Сурвакање – тзв. сурвакари иду од куће до куће и лепо украшеном дреновом гранчицом (сурвачком) ударају укућане по леђима уз жеље за здравље, берићет и благостање. И данас се овај обичај практикује, с тим што више нема толико дубоки ритуални смисао, већ је пре свега атракција и забава за децу.

Према историчарима, у прошлости су сурвакари били млади ожењени мушкарци. Током година та пракса је промењена и у последњем столећу у сурвакање иду дечаци између 4 и 12 година старости.

Код сурвакања велику улогу имају жеље које се упућују укућанима. Оне нису унифициране, али се увек поред осталог, домаћинима жели здравље и изобиље.

Једна од најпознатијих жеља сурвакара иде овако:

Сурва, сурва, весела година,

златно класје на њиви,

црвена јабука у башти,

жути кукуруз на стаблу,

велики грозд на лози,

кеса пуна пара!

Жив и здрав био догодине, догодине и заувек!

Обичај је да домаћини дају сурвакарима воће, кравајче, орахе и ситан новац.

У једној од сурвакарских песама се пева:

„Сада, устани домаћине,

отвори врата,

дај нам кравајче и

ситан новац.

Сурва!“

Благослов сурвакара чућемо у песми „Сурва, весела година“ за коју је музику написао Тодор Бакалов. Пева Андон Даскалов.

• Сурвакање на води, „Пију-мију“ и други зимски обичаји у народној традицији Бугара

Уредила: Албена Безовска

Превела: Албена Џерманова

Фотографиjе: архива, knigovishte.bg, hitrinibg.com