Ако сте ухватили такси у Софији и чули да возач пева боље од звезда на телевизији, онда сте наишли на Георгија Костадинова. У ствари, он и јесте једна од тих звезда – његови упечатљиви наступи у телевизијском формату „Глас Бугарске“ учинили су га веома популарним.

Музика је његова вокација и Георги је то осетио још од малих ногу. Од своје 7. године почео је свирати клавир, а већ у осмом разреду је знао да жели да се бави певањем. Његово музичко образовање почиње у Добричу, а наставља се на Националној музичкој академији „Панчо Владигеров“ у Софији, где је дипломирао на одсеку за поп и џез певање у класи доцента Алис Боварјан. Још као ученик освојио је Гран при на Европском омладинском поп-рок такмичењу „Сарандев“. Велико искуство стекао је као певач у пиано баровима и на крузерима. Међутим, као и многе музичаре, пандемија га је приморала да потражи алтернативно занимање, и тако је почео да... вози такси. Управо о томе својим моћним гласом Георги прича у песми „Funky Taxi Driver“ коју су он и DJ Dian Solo из бенда Deep Zone Project заједно снимили:

За само годину дана Георги Костадинов нам је представио две веома различите ауторске песме.

Док нас прва песма „Funky Taxi Driver” враћа коренима фанка, соула и џеза – музици уз коју је одрастао – и испуњава нас ритмом и енергијом, његова друга песма „Наше небо” је искрена и емотивна елегија. „Желео сам да испричам причу о љубави – колико је она јака, велика, дивна и вечна и како може да преокрене човека у једном трену“, каже Георги Костадинов. Ова снажна исповест испричана кроз текст песме је Георгијева лична исповест. Музику је написао заједно са Антонијем Рикевим, уметничког имена WahTony, који је такође и аутор аранжмана.

Поред гласа Георгија Костадинова, у песми „Наше небо” чујемо и пратеће вокале његове животне сапутнице – Елене Кокорске,као и њене сестре Крастине Кокорске – Кристе.

Сваки пут кад си ту.

Сваки пут кад видим те.

Сваки пут ја тражим те.

Сваки пут завриштим волим те.

И опет смо ту на крају света.

И опет смо ту с руком у руци.

И опет смо ту и киша пада у нашим душама.

И опет смо ту потонули у лажима.

Речи су празне, некако тихо је.

Осмеси су тужни, дати другоме.

Твоје очи говоре, без гласа.

Наши су погледи утонули у небо.

Превод: Свјетлана Шатрић