Бугарска данас обележава свој национални празник – 3. март. Навршава се 145 година од ослобођења наше земље од османске власти и њеног васкрснућа на политичкој карти Европе. Добра вест је да је Бугарска данас присутна свуда у свету – каже нам новинар Данијел Ненчев. Јер Бугарска је тамо где има макар један човек који је носи у срцу и мислима. Данашњи празник доноси дух још једног ослобођења – оног од комунистичког режима у нашој земљи. Датум 3. март Народно собрање Републике Бугарске прогласило је националним празником 1990. године. И више од 30 година касније, у Бугарској, која је пуноправан члан Европе, треба да смогнемо храбрости да признамо да ослобођење не значи увек слободу.

„Слобода је најболније питање у нашој историји и националном идентитету. Васил Левски, Христо Ботев и борци за ослобођење из наше прошлости сматрали су да треба да се ослободимо сами. И ту је наша драма – пропада априлски устанак, гину наши апостоли слободе, а наш покушај је безуспешан. То је наша велика драма – „Ко нас ослободи, тај ће нас поробити“, пише Захари Стојанов у биографији Левског. Али веома је важно да схватимо да њихови напори нису били узалудни. Они су темељ за руско-турски ослободилачки рат, у коме су учествовали Бугари, Руси, Украјинци, Финци који су своје животе дали за нашу слободу. Оно што се дешава у XX веку је у функцији неких других интереса. Као да нас ови трауматични догађаји и чињенице из наше историје спречавају да се назовемо слободним људима и да наше Ослобођење доживимо као своје дело. И даље о томе размишљамо као о нечем поклоњеном. Због тога је и данас већина наших савременика спремна да жртвује демократију и слободу на рачун ниских цена, показало је истраживање Евробарометар. Закопавамо се у свој лични комфор и привидну сигурност, да бисмо опстали, а не живели“, каже Данијел Ненчев.

„Можда је слобода пре свега недостатак страха да можеш да кажеш и осетиш оно што јеси“, рекла му је оперска примадона Рајна Кабаиванска у једном искреном интервјуу 2019. године. Овај разговор уврштен је у књигу Данијела Ненчева „Идеје без граница” и део је једне инспиративне и слободне слике од 30 интервјуа са светски познатим уметницима из Бугарске, који су направљени у последњих 15 година.

„Ове личности су репрезентативан узорак Бугарске у данашњем свету. Неки од најуспешнијих бугарских уметника у различитим областима уметности, који поред свог личног талента представљају и бугарски културни код. Сви ови творци носе делић нечег нашег, бугарске културе и историје. Они су еманација слободе за коју су се борили наши преци.”

Уметници који свој бугарски идентитет користе као гориво за свој успех, а не као нешто што их кочи у животу. Чак и бугарски језик може да уједини људе, ма где се налазили, каже Данијел. И као пример поново наводи Георгија Господинова, који пише о нашој стварности, о нашој транзицији, о наративима који дају смисао нашем животу овде. Али, ова дела кроз преводе постају универзални језик за повезивање међу људима. Музиком – гласовима Александрине Пендачанске, Рајне Кабаиванске или Васка Василева, Теодосија Спасова или визуелним средствима филма и анимације које ствара Теодор Ушев, ово повезивање постаје још лакше. И наравно, најслободнија и највећа личност међу бугарским уметницима са „идејама без граница” за овог новинара је Христо Владимиров Јавашев-Кристо.

„Уз сву тежину коју носи овај појам, рећи ћу – да, он је Бугарин. Али он је и Француз, и Американац, и грађанин света. Али прво што ћете прочитати на његовом сајту јесте да је рођен у Габрову 13. јуна 1935. године, у Бугарској. И све што ради – било да је реч о пројекту „Паковање Рајхстага“ 1995. године или о Пливајућим гатовима у језеру Изео у Италији 2016. године, све то потиче из његовог детињства. Текстил, боје, бурад – све су то ствари којима се као дете играо у фабрици којом је у Габрову руководио његов отац. Ове корене он претвара у уметност, у свој стил и постаје Кристо. Наравно, уз непроцењиву помоћ и разумевање његове супруге Жан-Клод“, каже Данијел Ненчев.

Кристо, као и многи бугарски уметници који су свој живот у иностранству изградили пре 1989. године, не беже од Бугарске, од своје отаџбине, од своје породице и пријатеља. Он бежи од тоталитарног система, од неслободе, од идеја са границама. Слобода је лични доживљај, каже Ненчев:

„А као друштво, иако не ценимо увек слободу као нешто драгоцено, ми данас живимо у слободном свету. Уважавају нас због тога што смо Бугари. То је мото Европске уније, зар не – Уједињени у различитости. Уједињују нас вредности као што су слобода, мир, толеранција, живот, а све ово говорим у контексту рата који се тренутно води на Старом континенту. Људи који су започели овај рат очигледно верују у другачије вредности, супротне свему набројаном. Супротне нашим вредностима. И тога треба да будемо свесни. Све оно што смо данас је у функцији те слободе о којој су некада сањале најсветлије личности наше историје. Ми тај сан живимо.”

Превод: Свјетлана Шатрић

Фотографиjе: Facebook/ Daniel Nenchev, Ани Петрова