Алфатар је веома старо насеље у североисточној Бугарској. У историјским хроникама с краја 16. века помиње се под именима Алфатар, Ахлатар па чак и Ифлатар. Део његовог културно-историјског наслеђа сачуван је до данас, а споменици из различитих епоха привлаче пажњу како истраживача, тако и знатижељних туриста.

У близини данашњег града Алфатара налазе се четири римско-византијске и две средњовековне бугарске тврђаве. У близини села Цар Асен, за време Првог бугарског царства (681 – 1018) подигнута је пета по величини тврђава, сазнајемо из разговора који је Незабравка Кирова – дописнице БНР из Силистре водила са проф. др историјских наука Георгијем Атанасовим. Према његовим речима, тврђава у близини села Цар Асен простирала се на 45 дунума и имала је урбану инфраструктуру, 4 цркве и цитаделу.

„Тамо је откривен величанствен споменик са натписом на глагољици Манасија Инока. Да не говоримо о бројним некрополама, насељима из римске и средњовековне епохе. Али оно што посетилац може да види јесте трачко-римско светилиште у стенама у близини села Кутловица. Кроз општину Алфатар протичу две реке које пресушују – Канађол и Мали Канађол или Табан. И управо тамо, у близини изузетних природних феномена, налази се светилиште изнад села Кутловица. Оно означава почетак великог трачко-римског култног центра у стенама посвећеног Залмоксису.“

Дуж тока Канађола постоји око 50 манастира у стенама који датирају с краја IX и почетка X века. Напуштени су у XI веку, сазнајемо од проф. Атанасова, који додаје:

„Недалеко од Алфатара, два манастира у стенама на подручју Суве реке су потпуно приступачна и донекле учињена видљивима за јавност помоћу путоказа. Једна од цркава је веома велика и недовршена, јер су, по свој прилици, током најезде Печенега, монаси, као и становници суседне тврђаве, напустили овај крај. Посетиоци могу да виде оригиналан, аутентичан ентеријер и екстеријер какав је био у X веку. Могу такође видети и на десетине цртежа, знакова и графита из овог доба. Код села Цар Асен постојале су велике групе манастира у стенама са карактеристичном монашком организацијом.“

Али део становништва које је основало данашњи Алфатар напустио је регион током руско-турског рата и сада ови стари становници Алфатара живе у Украјини, сазнајемо од проф. Атанасова. Црква Свете Тројице у овом граду данас је амблем становника Алфатара.

Немирна времена Кримског рата и куга која је беснела натерали су становнике Алфатара да своје село утврде и духовно и физички. Трагови су остали до данас.

„На четири угла Алфатара постављају велике камене крстове да отерају зле силе болести. А село је опасано бедемом од трња и шанцем који се налазио испред њега, како куга не би могла ући у Алфатар. Ови крстови су очувани до данас, а могу се видети и делови бедема.”

По некима, назив Алфатар је значио – Златна капија или Порта од Добруџе према унутрашњости Османског царства. Проф. Атанасов сматра да последња верзија звучи вероватније, јер су се због борби између османских гарнизона и Влада Цепеша становници села на обалама Дунава – Ветрена, Сребарне и Попине ​​преселили у јужни део области, односно у данашњи Алфатар.

• Стеновити лавиринт у близини села Краново доступан туристима

Саставила: Венета Николова

Извор: материјал Незабравке Кирове – дописнице БНР из Силистре

Превод: Свјетлана Шатрић

Фотографиjе: Незабравка Кирова, БТА- архивa