Идеја о стварању музеја који би очувао историју Бугарске заокупљала је умове наших истакнутих препородитеља још пре ослобођења Бугарске од османске владавине (1878. године). Она је остварена 1892, када је у Софији основан Народни музеј. Године 1906. он је подељен на две самосталне установе – Археолошки музеј и Народни етнографски музеј, који је касније преименован у Национални етнографски музеј. Први његов директор био је отац бугарске етнографије – Димитар Маринов.

Дуги низ година високо образовани стручњаци су градили Музеј по узору на западноевропске музеје и успели да прикупе огромну колекцију, која се сматра једном од најбогатијих и најразноврснијих на Балкану. О предметима из музејских збирки и животу људи који су их истраживали, сакупљали и представљали прича изложба „130 година Народног музеја”.

„Изложба је посвећена оснивачима Музеја – каже главни асистент др Иглика Мишкова, на чију је иницијативу приређена изложба. – Посетиоци ће сазнати више о људима који су свој животни и професионални пут повезали са музејским радом. Наши претходници – оснивачи Музеја су прикупљали пре свега предмете везане за живот и културу православног бугарског становништва, али ми смо одлучили да у изложбу укључимо и остале заједнице које живе на територији наше земље, као и скромну колекцију страних артефаката“.

Изложба представља нов поглед „иза кулиса“ на музејски рад, јер су током година у Музеју радили истакнути истраживачи и јавни радници, представници бугарске интелигенције, писци, песници, композитори, сликари.  Импресионирају њихови напори на истраживању и прикупљању експоната за музејске збирке после Другог светског рата. Дана 30. марта 1944. године  Софија је доживела најтеже бомбардовање у својој историји. Пале гранате су уништиле и зграду Народног етнографског музеја. Музејски експонати, архив и библиотека су неповратно изгубљени. Срећом, известан део збирки је евакуисан и спасен.

Одговорност за обнову уништене културне баштине преузео је тадашњи директор Музеја – етнограф Христо Вакарелски. Набавили су жито и другу робу, а етнографи су их утоварили у камионе и кренули на пут по селима, да би прикупили нове предмете за будуће музејске збирке. Жито, тканине, чарапе и другу робу размењивали су за  народне ношње, столњаке, простирке и ћилиме.

Велику улогу одиграли су просветни радници и сликари који су били упућени на рад у Националном етнографском музеју:

„После рата многи сликари су почели рад у Музеју. Након што су прошли специјалну обуку код Христа Вакарелског отишли су на терен да би документовали појаве у култури народа у различитим крајевима наше земље. Они су сваки музејски експонат насликали акварелом и тако је сваки артефакт добио свој „пасош“ у који су етнографи унели важне податке, а на крају је на „пасош“ стављен лични печат директора. Посетиоци изложбе имају прилику да се упознају са 130 личних прича, да прочитају занимљиве приче о свим тим људима које су написали њихови савременици, као и њихове сопствене приче“, наводи др Мишкова у интервјуу Радио Бугарској.

Године 1954. Национални етнографски музеј је смештен у бившем Кнежевском дворцу – једној од најстаријих зграда у Софији, која има веома занимљиву историју. Музеј се данас налази у источном крилу те зграде, где су биле спаваће собе, пријемне собе и приватне канцеларије царске породице. А музејско особље наставља да чува експонате и тражи најатрактивнији начин да их представи јавности.

Превела: Албена Џерманова

Фотографије: Десислава Семковска