Дан Ботева и погинулих за ослобођење и независност Бугарске, који обележавамо 2. јуна, спада у историјске датуме који не праве поделе у нашем друштву. Како, међутим, савремени Бугари схватају слободу и зашто бугарским херојима почаст одајемо само једном годишње, а не свакога дана? Одговор смо потражили од историчара и бившег министра културе професора Петра Стојановича. Са њему својственим смислом за хумор, дао је занимљиво тумачење појма „слободе“, узимајући као полазну тачку 19. век, када се Бугарска заправо ослободила од петовековне османске владавине. Због тога је наше поимање слободе више везано за период након бугарског националног препорода него што се ради о једном модерном схватању, својственом 21. веку. „С једне стране, то је тако јер највеличанственије тренутке самоспознаје и самопотврђивања тражимо управо у том периоду“, напомиње Петар Стојанович:
„Ради се о једном застарелом схватању националног идентитета и о једној перспективи из које не можемо сагледати своје самопотврђивање. Исто је и са слободом. У нашој земљи, када је реч о 2. јуну, она проистиче из једног тренутка који је преломан за наш ослободилачки покрет – погибије Христа Ботева 1876. године на овај датум, која након 9. септембра 1944. придобива антифашистичку ноту и прераста у некакав веома интересантан црвени национални препород.”
После демократских промена 1989. године, на површину су испливала два питања, а одговоре на њих тражимо и данас – јесмо ли разумели суштину нашег националног препорода и народноослободилачког покрета и комунистичко тумачење наше историје?
Након 1944. године, од 2. јуна је направљен мит, повезан са циљевима социјалистичког поретка, али посматрајући из угла савременог доба, занимљиво је знати зашто, уз претпоставку да постоји много других историјских датума попут 1. маја и других који имају политички призвук:
„Идеологизација 2. јуна није вероватна, она је сигурна. Рекао бих да су директном репресијом против прошлости Бугарске, непосредно после 9. септембра, ове ствари институционализоване. Зашто је то било неопходно? Сваком режиму, а нарочито тоталитарном, какав је био режим БКП, потребни су историјски елементи и стварање формалне везе између стварне борбе за слободу и идеолошке борбе за превласт.“
Сви режими „црпе“ из историје како би оправдали и поткрепили своју идеологију, то се дешава и са 2. јуном – резимирао је Петар Стојанович, додавши још једну веома важну ствар:
„Желим јасно да нагласим да ово ни на који начин не умањује значај 2. јуна као дана одавања почасти људима који су се истински жртвовали за ослобођење и интегритет бугарске државе. Не видим да у Бугарској постоје било какве недоумице око тога да ли славити 2. јуни или не. Али када помињемо ретро стил наших прослава, празника, весеља и помена, није ми познато да ово са сиреном постоји негде другде. Да један народ одређеног дана у години минут-два стоји мирно, у знак сећања на своје хероје, заиста је ретро, али је и интересантно. Не знам да ли тако нешто постоји игде у свету и драго ми је да се то понавља из године у годину. Надам се да ћемо нашу децу одгајати у таквом наслеђу.”
Зашто је потребно да херојима који су погинули за слободу наше отаџбине почаст одајемо 2. јуна, а не сваког дана у години? Петар Стојанович има прагматичан одговор:
„Мислим да ако не би било 2. јуна, тог дана не би било ни одавања почасти, јер имамо на памети много тога другог. Али проблем лежи на другом месту – у бугарским породицама и деци, која су већ сасвим друга врста Бугара. Потребно им је објаснити шта је херојство, шта је Бугарска, зашто има смисла бити Бугарин и гајити ово поштовање.“
На крају разговора, историчар је изразио наду да је успео да подстакне слушаоце, али и друштво, да се замисле над питањима живота, смрти, породице, васпитања и смисла сутрашњице.
Превод: Свјетлана Шатрић
Фотографије: БГНЕС-архив, Ани Петрова
Регионални историјски музеј у Добричу и Универзитет „Марија Кири – Склодовска“ из Пољске организују међународну научну конференцију која ће бити посвећена пољско-угарском краљу Владиславу Варненчику. Према информацијама које је објавио музеј,..
Бугарска православна црква данас, 11. новембра (по старом календару 24. новембра), слави успомену на Светог Мину. У Бугарској, овај светац који је познат као светац који најбрже помаже онима који му се искрено обрате у молитви, ужива велику љубав и..
Осми дан новембра је у календару Бугарске православне цркве означен као Сабор Светог Архангела Михаила и осталих небеских бестелесних сила које су победиле силе мрака. Празник је у народу познат као Аранђеловдан. Свето писмо казује да..
Навршило се 105 година од потписивања Нејског мировног уговора, којим је 27. новембра 1919. године, у париском предграђу Неји сир Сен, званично окончано..