Дан Ботева и погинулих за ослобођење и независност Бугарске, који обележавамо 2. јуна, спада у историјске датуме који не праве поделе у нашем друштву. Како, међутим, савремени Бугари схватају слободу и зашто бугарским херојима почаст одајемо само једном годишње, а не свакога дана? Одговор смо потражили од историчара и бившег министра културе професора Петра Стојановича. Са њему својственим смислом за хумор, дао је занимљиво тумачење појма „слободе“, узимајући као полазну тачку 19. век, када се Бугарска заправо ослободила од петовековне османске владавине. Због тога је наше поимање слободе више везано за период након бугарског националног препорода него што се ради о једном модерном схватању, својственом 21. веку. „С једне стране, то је тако јер највеличанственије тренутке самоспознаје и самопотврђивања тражимо управо у том периоду“, напомиње Петар Стојанович:
„Ради се о једном застарелом схватању националног идентитета и о једној перспективи из које не можемо сагледати своје самопотврђивање. Исто је и са слободом. У нашој земљи, када је реч о 2. јуну, она проистиче из једног тренутка који је преломан за наш ослободилачки покрет – погибије Христа Ботева 1876. године на овај датум, која након 9. септембра 1944. придобива антифашистичку ноту и прераста у некакав веома интересантан црвени национални препород.”
После демократских промена 1989. године, на површину су испливала два питања, а одговоре на њих тражимо и данас – јесмо ли разуме
