За време пандемије коронавируса су се многи Бугари вратили у домовину. Међутим, колики је њихов тачан број и да ли планирају да трајно остану у Бугарској, немогуће је да знамо јер нема статистике. Али, ипак, повод да сматрамо да ће мотивација да остану бити јача него мотивација да оду из Бугарске даје нам животна прича Жасмине Атанасове која је по завршетку студија у САД остала скоро две деценије у тој земљи. Жасмина се пре три године са супругом и двоје деце трајно настанила у Бугарској. О својој љубави и привржености према Родопима млада жена може да говори сатима, а њена љубав се најбоље огледа у изради бугарског веза.
Интересовање за традиоционални вез се код Жасмине пробудило пре 8 година, док је била трудна са првим дететом. Тада је за њу везење гоблена била као нека врста медитације, средство за сређивање мисли. Десило се то да је у Сан Франциско, Калифорнија, где је у то време живела млада жена, дошла мајстор у изради традиоционалног веза Ирен Величкова – Јамами. Она је организовала радионицу веза за припаднике бугарске заједнице у том америчком граду и у Жасмини се пробудила жеља да научи да везе користећи технике наших прабаба. „Веома је пријатно бавити се израдом веза, јер бугарски вез одише посебно лепом енергијом,“ каже Жасмина Атанасова и наставља:
„Веома брзо се учи кад вам стручњак покаже како се то ради. Наравно, битно је имати жељу, а занат се краде, тако да не треба много времена да се савлада. Ирен Величкова – Јамами је сваком од полазника оставила по један узорак веза, ја сам свој користила за увежбавање стечених вештина. До тада сам радила углавном гоблене већих димензија, али сад већ желим да се у потпуности посветим бугарском везу.“
Жасмина каже да и у оно мало слободног времена које има не гледа телевизију, већ везе. У плану јој је да организује малу изложбу на којој ће представити различите мотиве веза, карактеристичне за поједине делове Бугарске. „Желим да их урамим и да красе мој дом,“ каже Жасмина у разговору са новинарком Радио Бугарске Герганом Манчевом.
„Дешавало се да ми се у парку придружи нека мајка, заједно веземо и разговарамо – овакви тренуци су непроцењиви. Мени је бављење везом занимљивије него провођење времена на друштвеним мрежама. У крајњем, све се своди на жељу, видела сам у радионицама Ирен Јамами како лепо везу Јапанке. Није реткост да се везом почну бавити и мушкарци. Дакле, ово је хоби који нас растерећује и опушта, побољшава наше ментално здравље и тера лоше мисли.“
О свом повратку у Бугарску пре три године, Жасмина каже да се то догодило случајно. У време пандемије сви су прешли на рад на даљину, нису могли да путују нити да се друже са пријатељима. Тада су она и њен супруг, амерички држављанин, поново открили предности живота у Бугарској. Сина су уписали у бугарсу школу, а у међувремену се у Софији родило и њихово друго дете. „Живот овде има много предности, овде су ми пријатељи и породица, тако да остајемо у Бугарској,“ рекла је Жасмина која се после 20 година у Америци вратила у Бугарску.
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
Фотографиjе: лична архива
Анабел Касабов је једна од хиљаду потомака Бугара у Аргентини који не знају језик својих предака, али је Бугарска сваког дана присутна у њиховом животу. Она је шармантна балерина, игра и предаје класични балет, а уз то је и учитељ бугарских..
Неизвесност у којој се налазила Бугарска, али и страст према пењању натерали су пре 27 година Константина Златева да с ранцем на леђима и 3.000 долара у џепу крене ка остваривању дугогодишње жеље – да савлада један од врхова у америчком националном парку..
Николај Коларов је бугарски виолончелиста који већ скоро 30 година своју академску каријеру, као и концертну делатност гради у Минесоти, САД. Његов дуг пут преко океана повезан је са жељом да магистарске студије у области гудачких инструмената упише у..