Христо Берберов је бугарски сликар, графичар, иконописац и наставник цртања, који је допринео развоју историје бугарске ликовне уметности. Рођен је 27. октобра 1875. године у старопланинском граду Елени.
Његов таленат за сликарство открио је чешки сликар Ото Хорејши, који се заједно са другим својим сународницима одазвао позиву наше новоослобођене државе да помогне у изградњи бугарског друштва и бугарске културе. Хорејши је био професор цртања у Мушкој гимназији „Свети Ђирило“ у Веком Трнову, коју је похађао Берберов. Уочивши његов таленат за сликарство, он га подстакао да свој таленат развије на некој од европских академија уметности.
“У то време у Бугарској још није постојала сликарска школа, па је Христо Берберов са још тројицом Бугара, са државном стипендијом, наставио школовање у Торину, на Краљевској академији лепих уметности„Албертина“. Према подацима у архиви Академије, Берберову је било дозвољено да већ од прве године студија похађа специјални курс цртања, што говори о томе да су Италијани оценили таленат младог Бугарина”, каже историчар уметности Анжела Данева.
Још као студент у Торину, 1894. године, заједно са афирмисаним уметницима он учествује у првој изложби Друштва за одржавање уметности у Бугарској са три своје слике. Једна од њих насловљена је “Мечкари”.
“На њој су приказана двојица мушкараца на непознатој улици, који воде медведа, а један од њих у руци држи даире“, наводи у интервјуу Радио Бугарској Анжела Данева.
По завршетку студија на Академији “Албертина” 1898. године Христо Берберов се враћа у домовину са жељом да своја знања пренесе на све који би волели да крену његовим стопама. Најпре је постао наставник у Мушкој гимназији у Пловдиву, а од 1912. до 1920. године предавао је у Уметничко-индустријској школи, која је касније преименована у Академију уметности. У исто време учествује на заједничким изложбама у земљи и иностранству.
На својим сликама Христо Берберов приказује свет лепоте, чак и када у њему постоје драматичне нијансе. Он нас преноси у далеко, а понекад и мистериозно време. Лица су продуховљена, пејзажи су у хладним бојама, а саме комбинације боја су неуобичајене за оно време.
“За његово стваралаштво је карактеристична атмосфера периода с краја 19. века и почетка 20. века. У Италији је он инспирисан романтизмом и тенденцијама симболизма са његовим специфичним бојама и нијансама. Генерално, у своје пејзаже он преноси „италијански тон“, али са нешто хладнијом хармонијом боја. Међутим, на самом почетку новог века плаво-зелене и љубичасте нијансе у Бугарској нису биле уобичајене и ако упоредимо дела Берберова са делима његових колега, одмах ћемо видети разлику“, објашњава Анжела Данева.
Веома занимљиво је и црквено сликарство Христа Берберова. Он пројектује мозаике за неке фасаде катедрале „Светог Александра Невског“, црта и иконе у цркви „Успења Пресвете Богородице” у свом родном граду Елени. Занимљива чињеница је да неки ликови изгледају као недовршени.
“Омиљени модел била му је његова супруга тако да је њен лик често присутан у црквама – наставља причу Анжела Данева. – Облачио ју је у одговарајућу одећу, те је она позирала за припремне цртеже за велике фреске. И ако уђете у катедралу “Светог Александра Невског” у Софији, у дну лево видећете фреску „Воздвижење часног крста“, на којој је његова супруга приказана како клечи. А његов син је међу ликовима анђела у мозаицима на фасади.”
Иако Христо Берберов активно учествује у уметничком животу Бугарске, он као да остаје у сенци, а његове слике се излажу само уз дела других сликара. И данас се не зна зашто никада није приредио самосталну изложбу. „Можда разлог лежи у самом уметнику због његовог карактера, због начина на који се изражавао на платну, који је чак и за његове колеге био донекле неразумљив”, сматра Анжела Данева.
Христо Берберов се несумњиво сврстава међу родоначелнике бугарске ликовне уметности. Први корак ка упознавању његовог стваралаштва начињен је пре годину дана великом изложбом у Софији, на којој су приказани његови величанствени планински пејзажи, женски портрети пуни сањарења, породичне куће из доба нашег националног препорода које се уздижу као носилац система вредности, који је, према сликару, заборављен.
Превела: Албена Џерманова
Фотографиjе: sbh.bg
Друго издање Фестивала уличне музике и аутентичне градске културе Street Music Fest очекује своје посетиоце од данас до 29. септембра на софијском тргу Славејкова. Шарени и весели форум окупиће на једном месту софијске уличне музичаре, биће плеса,..
Мода која није носива, али служи као инспирација. Префињене хаљине, међутим не од чипке или свиле, већ од метала. Скулптуре Живка Седларског своје место су нашле у музејима, галеријама и приватним колекцијама на три континента, а њему донеле надимак..
Роман „Временско склониште“ Георгија Господинова, у преводу Хане Сандборг на шведски језик, уврштен је међу пет књига које су ушле у ужи избор за Шведску међународну књижевну награду. Ово је јединствена награда која се додељује како ауторима, тако и..
Међународни фестивал етнографског филма „ОКО“ одржаће се у Софији од 8. до 15. новембра. Форум се одржава уз подршку Националног филмског центра, Општине..