Кажу да се најбољи дуван у Бугарској производио у источним Родопима, и то у региону града Ардина. Дуван, који је био од најароматичније оријенталне сорте, углавном се извозио у иностранство. Тражили су га велики произвођачи цигарета широм света и дувански магнати какав је Philip Morris. Скоро двовековна традиција узгоја дувана у Бугарској данас полако одлази у историју. Уназад једну деценију главни извор прихода становништва у Ардину замењен је другим делатностима, а дуван више нико не сади. 

Мештани и данас приповедају приче о производњи дувана какве се никада неће поновити. На пример, о томе како је зарадом од продаје дувана од само једне сезоне, обичан узгајивач могао да купи кућу у великом граду, итд. Дуван је за нас значио слободу – каже један од мештана Ардина. Према његовим речима, људи су некада сами одређивали колико ће засадити и какве ће приносе имати на крају године.

Како део историје везан за основно занимање становништва овог краја не би пао у заборав, у згради Општинског историјског музеја своја врата отвара прва музејска збирка која је у потпуности посвећена производњи дувана.

Град има разлога да се поноси – већ почетком XX века ардински регион постаје један од најзначајнијих произвођача дувана у округу Ксанти. Почетком века тамо су постојала два велика складишта у којима се прерађивао дуван, а након 1944. године подигнута је велика фабрика. „Постоје подаци, који су наведени и у музејској збирци, да је ардински регион био лидер по производњи дувана у целој крџажалијској области“, каже Танер Чобанов, кустос Општинског музеја у Ардину:

„Узгој дувана био је ропски посао, људи су устајали у рану зору да би отишли ​​у поље и брали лишће. Када је сунце било најјаче, враћали би се кућама, али не да би се одморили, већ да би низали листове убраног дувана. Прсти су им били толико црни од катрана да се нису могли опрати. Пре десет година није било породице која није узгајала дуван. У наше крајеве га је донело локално становништво које је радило у магацинима дувана у Ксантију – доносили су семе дувана у свој родни крај кришом, јер је почетком XIX века у Османском царству муслиманима било забрањено да узгајају дуван. Услови за његов узгој су веома повољни, иако су наше њиве мале и раштркане, али је само земљиште изузетно погодно, па се из тог разлога дуван гајио масовно – углавном онај оријенталне сорте, а у новије време и дуван сорте Крумовград.“

Иначе, први подаци о узгоју дувана у Ардину датирају из 1847. године, када се насеље звало Егри дере, а у то време туда је прошао француски путописац Огист Викенел. Он у свом путопису даје први детаљан опис Родопа, а завршио га је извештајем генералном директору фабрике дувана у Паризу. Помиње се и дуван произведен у ардинском крају.

Овако богата историја не може се сместити у један мали кутак градског музеја Ардина. Због тога је, на предлог Општине, цео други спрат, који је раније коришћен као складиште, дат на располагање Музеју дувана.

„Пре него што смо направили музеј, у фази истраживања, обишли смо неколико села у региону Крумовграда у којима се још увек узгаја дуван, као и нека нама суседна села у којима се ова култура раније узгајала“, каже Танер Чобанов:

„Побринули смо се да посетиоци, када уђу у музеј, могу да прате целокупан пут дувана – почев од припреме њиве – орања, припреме расада, плевљења, преко сетве расада, окопавања, брања, па до манипулације по кућама, сушења дувана, балирања и откупа производње од стране магацина дувана. Тако је настала стална експозиција на тему „Производња дувана и манипулација дуваном у ардинском региону“. Чим су се у медијима појавиле прве вести о музеју, јавили су нам се многи људи, како они који се баве истраживањем дувана у нашим крајевима, којих је већина тако и обични произвођачи. Сви они су изразили велику жељу да дођу и помогну. Због тога се надам да ће Музеј дувана у Ардину у року од годину-две постати једна од најатрактивнијих музејских збирки у Бугарској.“

Превод: Свјетлана Шатрић

Фотографије: Општински музеј у Ардину, лична архива