У селу Сланотрн, које се налази на обали Дунава и удаљености од око 16 км од Видина, живи око 500 људи. Овде су зиме веома оштре, а лета – веома топла. Управо ово село, непознато и многим Бугарима, сасвим случајно постало је још једна станица у животу Италијана Антонија Панарела.

67-годишњи Антонио је веома рано напустио свој родни град Месина, у Сицилији, а након што је стекао диплому за рачуновођу, деценијама је радио као потпуковник Привредне полиције у главном граду Италије. Међутим, једног дивног дана, када је већ и његово четворо деце одрасло, схватио је да не жели више да ради за државу и рекао себи: „Доста! Хоћу своју слободу!“. И вратио се својој некадашњој страсти – моторима. Кренуо је у обилазак Европе на два точка. Једног дана је решио да ће имати нови дом – у Бугарској. Одлука је наводно дошла сасвим случајно, али морамо поменути да је Антонио боравио у нашој земљи још 70. и 80. година минулог века када је стигао старим трајектом Калафат-Видин. Године 2015. је себи рекао: „Остаћу у Бугарској“. Прво је накратко живео у једном стану у Видину, а потом се настанио у селу Сланотрн, где може да се слободно препусти свом хобију – моторима, којих сада има чак пет!

„Проблем је био у томе што ми је требало више простора, а у стану тога није било. У Сланотрн сам случајно отишао. Мој друг је инсистирао да одем да видим то село. Говорио ми често: "Дођи да га видиш“ и тако сам ја једном са другим људима отишао тамо. На крају су ти други људи одлучили да купе ово имање, које тада није изгледало онако како га сада видите. Била је то, благо речено, џунгла. Скоро све што сада видите, направио сам ја. Само за неке сложеније радове помагали су ми мајстори. Ето, и то је мој хоби.“ – каже Антонио у интервјуу регионалној радио-станици БНР у Видину.

У овом делу северозападне Бугарске он се осећа као код куће. Мештани су га добро примили, а оближњи Видин, где одлази увече на пиће и да би се састао са пријатељима, га подсећа на његов родни град Месину, а осим тога, Италија није тако далеко. Са многим мештанима Сланотрна пак слободно комуницира на свом матерњем језику, пошто су били на раду у Италији и разумеју италијански. У ствари, како каже Антонио, једна од несрећа Бугарске је управо то што је већина становника малих насељених места код нас приморана да за живот зарађује у иностранству:

„Проблем је у томе, што су села овде, у Бугарској, напуштена. Зато је мени добро проводити време у селу када имам неки посао. А кад немам шта да радим, мотором, колима или авионом одлазим некуд. Наравно, зими је у селу пријатно. Бар мени. Прву зиму провео сам овде 2016. године. Температура је била 30 степени испод нуле, било је много снега, било је лепо.“

Други проблеми са којима се суочава Антонио Панарело су одсуство културног живота, лоша транспортна инфраструктура и језичка баријера:

„Када одем у неку канцеларију и желим да питам за неки документ или ми је једноставно потребна информација, људи не говоре енглески, а документи су написани на бугарском језику. Овде имам регистрована моторна возила, имам бугарске документе, а рецимо у саобраћајној полицији мало је шалтера на којима ради особље које је у стању да помогне странцу који има више питања. Ако је Бугарска део ЕУ и жели да у целини буде део Европе, она мора да размисли и о особљу у државној и општинској управи. То је веома важно питање“ – подвлачи Антонио.

Међутим, Италијан више воли да се фокусира на позитивну страну живота и ужива у добрим стварима које му он нуди. Проблеми, иако различите природе, постоје свугде. Зато на питање да ли намерава да напусти Сланотрн он одговара: „Не! Док могу, док нема неких озбиљнијих разлога који би заиста били важни, мислим да ћу остати овде“.

Извор: Интервју Соње Валеријеве, БНР-Видин

Текст: Миглена Иванова

Превела: Албена Џерманова