Према подацима Националног завода за статистику, у Бугарској има 5.257 насељених места, од чега је градова 257, села – 4.998, а Клисурски и Рилски манастир имају такође статус насељеног места. Само 6 од свих градова има више од 100.000 становника –  Софија, Пловдив, Варна, Бургас, Русе и Стара Загора.

Села која имају 101 до 200 становника је 747. У 1.716 насељених места живи мање од 100 људи. У 425 насељених места, нека од којих су готово изолована од општинских центара, живи највише 9 људи, а понекад и само 1 особа и њима је једини извор информација и помоћник у снабдевању прехрамбених производа и лекова председник сеоске општине.Стога није неважно какви ће људи после локалних избора 29. октобра управљати овим местима. Тада бугарски грађани треба да изаберу општинске одборнике и председнике општина, а у градовима који су подељени на рејоне као административно територијалне јединице – Софији, Пловдиву и Варни, председнике рејона.

Старење становништва и депопулација малих градова и села, која се одвија брзим темпом, један је од главних проблема локалних самоуправа. Још један камен спотицања за њих често је комуникација – како са грађанима, тако и са обласном управом под чијом је јурисдикцијом одређено насељено место. И ту треба рећи да је сагласно Закону о административно-територијалној организацији Бугарска подељена на 28 административних области које укључују 265 општина.

Општина је основна административно-територијална јединица у којој се остварује локална самоуправа. Што се тиче поделе власти на локалном нивоу, можемо направити поређење са државном влашћу и рећи да је извршна власт у надлежности председника општине, а законодавна – у надлежности Скупштине општине. На локалном нивоу не постоји судска власт.

„У Бугарској постоји, назовимо је, „златна средина“ према којој држава и локална управа врше међусобну поделу функција и бриге о добробити народа – наводи у интервјуу Радио Бугарској проф. др Климент Најденов, експерт за регионални развој и декан на Геолошко-географског факултета Софијског универзитета „Свети Климент Охридски“ и наставља: Обласни управник је у извесном смислу лице за контакт између државе и локалне власти, али ако су председник општине или председник рејона из различитих политичких партија, може доћи до проблема и веће напетости, што утиче на нормалан рад локалне власти. Контакт између обласног управника и председника општине или председника рејона остварује се у оквиру тзв. регионалних савета. Међутим, морам навести, да треба преиспитати постојећи модел контакта. Контакт, веза се мора градити одоздо према горе тако што на дну буде народ, који преко општинских одборника управља председником општине, а председник општине извештава обласног управника, који пак на државном нивоу подноси извештај о обављеном послу у одговарајућој општини“.

Професор Најденов ставља акценат на озбиљан недостатак нашег друштва који се манифестује како на локалном, тако и на државном нивоу – нискукултуру и информисаност, па чак и одсуство културе и информисаности људи о овлашћењима и функцијама државних институција и њихових руководилаца:

„С једне стране, грађани у већини случајева не разумеју које су могућности председника општине у управљању насељеним местом и од њега траже ствари које нису у његовој надлежности. С друге стране,у малим општинама постоји директна веза између Скупштине општине и председника општине, а он је реални управник тамо. У земљама западно од нас, председник општине/града има пријемне дане. Међутим, понекад он не успева да у тим данима одговори на сва питања и ту интервенишу експерти из њихове екипе који би могли да више комуницирају са грађанима. Али тога код нас за сада нема. Осим тога, сваки одборник би требало да има пријемни дан, али и то код нас није пракса. У општинама постоје посебна места на којима грађани могу да пријављују проблеме, али по пријавама не поступају увек стручњаци који би на правилан начин информисали председника општине о наведеним проблемима.“

Што се тиче могућности да грађани изразе своје мишљење, да поставе питања и поднесу предлоге на нивоу локалне самоуправе, Климент Најденов је категоричан да су једини инструмент за то јавне расправе. Међутим, потребна је промена у вези са њиховим објављивањем, јер тренутно нема довољно информација о томе да ли ће се, када и о којој теми расправљати, а оних који желе да учествују у јавним расправама је премало.

Превела: Албена Џерманова

Фотографије: Радио Шумен, БГНЕС, БТА