"Како је дивна природа овде. Прелеп је овај непознати кутак раја!”– овако патријарх бугарске књижевности Иван Вазов описује своје прве утиске о граду Берковици, у подножју Старе планине (северозападна Бугарска). Ово је један од региона код нас који још није нападнут неконтролисаном градњом и масовним туризмом, а Берковица је његов амблем због аутентичне атмосфере и очуване природе.

Град је полазна тачка за успон на врх Ком (2.016 м) – највиши врх Берковске планине, у западном делу Старе планине. Управоод новог планинарског дома "Ком”, удаљеног око 16 км од центра Берковице, полази бугарска деоница Европског пешачког коридора Е-3. Међутим, планинарење није једини разлог да посетите овај "непознати кутак раја". Довољно је прошетати зеленим улицама и завирити у неки од овдашњих музеја, и вратићете се назад у време.

У центру Берковице посебно се истиче тзв. Ипеклисјка кућа, која је реновирана и претворена у Музеј Ивана Вазова. У овој кући је у периоду од 1879. до 1880. године Вазов написао неке од својих најбољих песама.

• „Твоја корпа пуна је црвених малина“ – Иван Вазов је био опчињен лепотом Берковског Балкана

Већ у првој изложбеној сали видимо манекене одевене у каракачанске ношње. Можда се питате зашто баш каракачанске. Зато што су некада у Берковици живели Каракачани, који су се бавили миграционим овчарством. Лети, када у Западној Тракији трава изгори и нема паше за животиње, Каракачани су се настањивали на бујним ливадама Берковске планине, сазнајемо од Диљане Генкове.

Дуго гледамо женску ношњу за венчање тешку чак 16 кг, пре него што уђемо у суседну просторију, која је имала унутрашње купатило – невиђени луксуз за она сурова времена.

"Један од најзанимљивијих објеката као дела саме конструкције куће је старо купатило. Посетиоци се диве и просто не могу поверовати да је некада постојало унутрашње купатило. Занимљиво и то да је оно опремљено системом за грејање воде помоћу два глинена ћупа уграђена у зид. Вода у њима загревала се топлим ваздухом из огњишта у суседној просторији, где је кухиња. Не заборавимо да крајем 19. века у граду није постојао водоводни систем и вода се доносила с оближњег кладенца у бакрачима"- прича Диљана Генкова.

Крајем 19. и почетком  20. века град Берковица је био занатлијско средиште, а најраспрострањенији занат био је грнчарски. У Етнографском музеју могу се видети прекрасни примери берковске керамике.

"У Берковици је било око 50-60 грнчарских радњи, у којима је радило 100-120 грнчара, калфи и шегрта – каже Диљана Генкова. – Карактеристично за берковску керамику је то што је она веома слична бусинској керамици. Наши мајстори су одлазили у село Бусинци да би од локалних мајстора учили занат и пренели су многе облике, начин бојења и обраде глине управо одатле.Зато су њихове посуде обојене у жуту и зелену боју, попут оних у селу Бусинци. Али ремек-дело берковских грнчара је тзв. берковски ђавољи бокал за вино. Ђавољи, јер је израђен ради шале – да би човек из њега отпио, мора сам да се присети како да то уради."

Сахат кула из 1764. године, две древне цркве, уметничка галерија, остаци касноантичке тврђаве Калето, пријатне гостинске куће и типична јела из северозападне Бугарске су важан део туристичког мозаика овог краја наше земље  који је природа благословила.

• Идеје за зимски викенд-одмор у Берковици

• Берковица – богата природа и древна историја

Аутор: Венета Николова
Фотографије: Венета Николова

Превела: Албена Џерманова