Крајем 19. и почетком 20. века у историјско-географској области Голо брдо живело је превасходно бугарско становништво, показују стари статистички подаци и документи. Након Балканског рата (1912-1913) је ова планинска област припала Албанији, која је у међувремену стекла независност од Османског царства. И данас већина деце у региону је бугарског порекла. Бугарски језик се говори у 80% села у Голом брду, а највеће међу њима је Големо Острени – с око 300 домаћинстава. Људи у Голом брду у међусобној комуникацији користе бугарски језик.

Средњу школу „Елез Кочи“ у овој школској години похађа 262 деце из села Големо Острени и околних места. На челу школе је 53-годишњи Члирим Муча, отац четири дечака. На почетку нашег разговора Члирим је исказао захвалност Бугарској за то што је пре четири године опремила кабинет информатике у његовој школи, као и за пажњу коју Амбасада Републике Бугарске у Тирани редовно поклања деци.

Причао нам је о људима Голог брда, о одласку у туђину и емиграцији, која се последњих година продубила, о Балкану и још увек неискоришћеним могућностима.

„Овде сва деца знају и говоре наш бугарски језик, албански уче у школи. Моја бака по оцу, која је доживела 93 године, знала је само три израза на албанском – „Добар дан“, „Остани у здрављу“ и „Хвала.“

Члирим Муча присећа се како су пре демократских преображаја у Албанији, за време режима Енвер Хоџе, људи из Голог Брда учествовали у радовима на изградњи путева, фабрика и стамбених зграда. Они слове за једне од најбољих грађевинара у Албанији. А данас већина њих ради у иностранству.

Директор школе у селу Големо Острени каже да је интересовање мештана за Бугарску порасло тек у последњој деценији и оно је условљено могућношћу стицања бугарског држављанства и европске личне карте. Али Члирим Муча не сматра ову филозофију исправном.

„Мислим да живот није само пасош. Живот је идентитет и интеграција. Откад је Бугарска постала део уједињене Европе, има шта да научимо од ње. Морамо се борити за интеграцију и идентитет. Ја имам 53 године. Имам брата који живи у Лугану, Швајцарска. И у његовој породици се, поред француског, говори и албански и бугарски језик,“ каже г. Муча.

Последњих година се и у Албанији примећује тренд појачане емиграције у веће градове и економски развијеније земље западне Европе. Главни разлог за одлазак из Голог брда су висока незапосленост и лоша инфраструктура, сматра Члирим Муча.

„Али ако имамо нормалне путеве и добру инфраструктуру, наши људи неће одлазити. У близини су путеви за Тирану, Скопље, Солун, Бугарску. А свако с Балкана је наш. Ми смо ти који морају да се братски боре за развој нашег региона. Мислим да је народ Балкана бисер који нико не може да замени. Господ нам је дао много тога овде и ми морамо да искористимо све прилике. Ухватимо се за руке и радимо. Са разумом. Почнимо од деце. Да би процветали мир и разумевање на Балкану њихово семе треба прво посејати у души деце.“

Члирим Муча, који живи у Голом брду, где је имао прилику да упозна припаднике различитих националности, каже да је бесмислено да се делимо – небитно је ко је Бугарин, ко је Албанац, Грк или Македонац.

„Биолошки сат брзо откуцава и ми не можемо вечно да се свађамо. У нашем веку свако треба да је интегрисан, еманципиран и образован како би знао шта да ради са својим животом. Живот није пут којим се можеш тек тако кретати, како теби одговара. Живот је борба."

"Ми на Балкану морамо да будемо солидарни, да се међусобно подржавамо – Срби, Косовари, Албанци, Бугари, Македонци, Босанци, Црногорци, Хрвати, Словенци и Грци. Сви смо људи. Сви смо под истим кишобраном – трпимо врућине и хладноћу, гледамо у исти месец и сунце. Најбитније сад је да знамо шта треба да урадимо за децу, која одрастају у овом селу, у овом региону. Морамо покушати да их задржимо, да спречимо њихов одлазак. Бар ја тако мислим. Да ли сам у праву, не знам. Можда грешим...“

• Милена Селими: Бугарима у Албанији су потребни учитељи и пажња
• О попису становништва у Албанији и његовој важности за бугарску националну мањину