Има један перон где се усамљене душе или пак они сломљеног срца осећају добродошли. Јер у моменту када изађу из воза, у сусрет им крене неко ко их срдачнo дочека, не тражећи при том чак ни да му упуте дуго скривани осмех. Довољно је да мало успоре да од њих протрља своје бело крзно.

Маче са видинске железничке станице није задесила тужна судбина јапанског пса Хачика, који годинама узалуд чека да његов власник изађе из воза. Као веома мало, оно је за свој дом изабрало ово прометно место, а особље и путници у Видину побринули су се да редовно добија своју порцију нежности и хране.

„Маче се појавило прошле године, негде у лето“, присећа се радник станице Десислав Стојков. „Добро је и дружељубиво, улази чак и у чекаоницу. Воли да се игра са људима, не бежи од њих и они га воле. Радују му се, хране га.“

Пахуљаста принцеза видинске станице одазива се на различита имена – од Бојанка до Розамунда. Брзо је постала миљеница запослених који јој наизменично доносе храну. А једна госпођа, која је мачету купила кућицу, редовно га обилази, доносећи са собом његове омиљене сластице. Међутим, као и свака мачка која држи до себе, и Бојанка-Росамунда више воли да спава у најобичнијој картонској кутији.

Када није заузета спавањем или јелом, „госпођица“ заузима своје омиљено место у чекаоници, умиљато пружајући шапицу путницима који купују карте. А самоуслужни аутомат за кафу, са којег људе око себе посматра са висине, користи као осматрачницу. Свако ко се загледа у њене очи тврди да има људски поглед.

„Овде, на станици, много људи седи на клупама, а маче им прилази“, каже Десислав Стојков. „Још увек није улазило у воз, за сада се не удаљава од станице. Веома је умиљато, слатко и сви му се радују.“

Бело маче већ је постало заштитни знак железничке станице у Видину. Шетајући подигнутог репа, дочекује и испраћа путнике, стрпљиво подносећи чак и када претерују у изливима нежности и мажењу. А радозналим погледом проучава пролазнике – ко зна, можда ипак очекује „свог човека“?

Текст: Дијана Цанкова

Извор: репортажа Изабеле Борисове са Радио Видина – БНР

Превод: Свјетлана Шатрић