„У великом делу северне Бугарске коњаника Светог Тодора доживљавају као демонски лик. Верује се да је посећивао у то време забрањена села неудатих девојака, претварајући се да је млад момак, али са цртама карактеристичним за створења са другог света (без једне ноздрве, са златним зубима и ватреним очима, с неком врстом теелесне асиметрије – хром, грбав, једноок)“, пише проф. Рачко Попов у својој студији „Свеци и демони на Балкану“.
Народни култ светог Тодора на Балкану заправо обједињује култове двојице хришћанских светитеља који су живели у 4. веку – светог Теодора Стратилата и светог Теодора Тирона. У народном предању Тодор је представљен као страшни јахач, а период у којем се поштује овај светац сматра се опасним. Ово је време прелаза, не само између годишњих доба, већ и између живота и смрти.
„Тодорова недеља се углавном сматра лошом, опасном. Зову је глувом, црном, празном, нечистом“, каже етнолог доцент Петја Банкова са БАН-а. У прошлости је овај период – од Белих поклада до Тодорове суботе био повезан са низом забрана. На пример, жене нису смеле да перу веш, јер ако би свети Тодор прошао на свом белом коњу, дигао би се лош ветар који би издувао веш. А према веровањима, ако човек обуче такву одећу, одмах ће се разболети и умрети.
„Сексуални табуи су се строго поштовали јер се веровало да ће дете зачето или рођено током Тодорове недеље бити обдарено натприродним моћима. Могло је постати вампир, вукодлак или караконџула за живота или после смрти.“
На северну Бугарске, самом светитељу дат је лик злослутног ноћног јахача који излази са гробља и галопира около са својом мајком или женом, званом Баба Тодоричка.
„Нешто што је мало познато и слабо истражено је појам демонских Тодорових коња или коњаника“, каже доц. Банкова. „Иначе, ова идеја је карактеристична и за митологију Срба, Румуна и Влаха.
Са митолошке тачке гледишта, функција коња као посредника између света живих и загробног живота мртвих и предака је одавно позната. Коњ је животиња која, на пример, може предсказати смрт. Верује се да и злотвори, као што су куга и колера, јашу коње. Позната је и идеја да бића у облику получовека-полукоња, налик древним кентаурима, лутају током прљавих или некрштених ноћи од Божића до Богојављења. Уопштено се претпоставља да су то реинкарниране душе људи који су умрли током прљавих дана и Тодорове недеље“.
Северно од Старе планине, Бугари су веровали да демонска слика вукодлака или вампира Св. Тодора ноћу јаше свог белог коња и кажњава домаћине који се не придржавају забране рада, остављајући на њиховом телу модрице и ране у облику потковице. За најопасније доба дана, и не само у овом периоду, сматрало се глуво доба ноћи, пре него што закукуричу први петлови, када су демони најјачи и могу да продру у људски простор, а омиљена обитавалишта оностраних сила су раскрснице, места на којима настају вртлози или отиче вода, као и депоније смећа.
Постоји још једно веровање везано за прелазни период око Тодорове суботе, према коме светац у то време закопава главу у земљу, загревајући је и оплођујући је.
„Управо ове идеје о Светом Тодору, у извесном смислу, објашњавају зашто се већина девојачких гатања за удају везује за календарски период око овог празника“, каже проф. Банкова. „Баш за време Тодорове недеље неудате девојке стављале су под јастук зрна зоби или кукуруза, верујући да ће се удати за момка који им се јави у сну. У исту сврху засадиле би неколико ченова белог лука од којих би сваки добио име по једном нежењи. Веровало се да ће се девојка удати за момка по коме је названа стабљика која најбрже нарасте.“
Комплаксан и живописан лик Светог Тодора доживљаван је или као заштитник или као злокобни демон. При томе је увек важио за једног од наших, блиских и бугарских, али се, по речима доц. Петје Банкове, истовремено везује и за балкански и европски простор. Тодор је и један од највиших светитеља у хијерархијском погледу, коме је посвећен не један, већ 2-3 празника годишње, јер поред зимске постоји и летња Тодорова субота. Ови свеци, по правилу, уживају посебно поштовање.
Прочитајте још:
Превод: Свјетлана Шатрић
Фотографије: архива, лична архива, pixabay
Бугарска православна црква 30. новембра слави светог апостола Андреја. Он је брат светог апостола Петра, а назван је Првозванизато што је пре свих апостола постао следбеник и ученик Исуса Христа. Од малена је презирао сујету овога света и жудео за..
Навршило се 105 година од потписивања Нејског мировног уговора, којим је 27. новембра 1919. године, у париском предграђу Неји сир Сен, званично окончано учешће Бугарске у Првом светском рату (1914–1918). Историчари овај документ описују као „још једну..
Дана 25. новембра Бугарска православна црква слави успомену на Светог Климента Охридског. Истакнути архиепископ, просветитељ и књижевник, он је један од Светих Седмочисленика – ученика Свете браће Ћирила и Методија, првоучитеља Бугара. Након..
Бугарска православна црква 30. новембра слави светог апостола Андреја. Он је брат светог апостола Петра, а назван је Првозванизато што је пре свих..