Шоља црне кафе, чинијица малина и чоколаде у комбинацији са погледом од којег стаје дах. Звучи умирујуће и сањарски, зар не? Пијанисткиња Диљана Христова већ годинама тражи и налази таква места како код нас, тако и у иностранству, где је у миру са собом, може да размишља или ужива у тишини. Верује да су чуда свуда око нас и заљубљена је у живот. Рођена у Самокову, Диљана и даље са великим задовољством одржава концерте у свом родном граду и донацијама подржава локалну болницу. Међутим, њен дом је у једној од најбогатијих земаља Европе – Швајцарској.

Захваљујући свом таленту и упорном раду она је професор клавира приватног колеџа Еглон у једном од најпознатијих планинских центара Швајцарске – Вилар-сур-Олону.

Али живот Бугарке није увек био ружичаст, а изазове које је превазишла никоме не би пожелела. Родила је двоје деце – дечака и девојчицу и срећно их одгајала све до тренутка када је током једне посете здравственој устави њена ћерка добила болничку инфекцију. Нажалост, она је за њу била фатална. Затим се растала са својим супругом, а појавили су се и озбиљни здравствени проблеми. Пронашли су јој две различите врсте тумора на мозгу. Према лекарима, није имала ни најмању шансу за нормалан живот, чак и кад би је оперисали:

"Требало ми је много времена да се опоравим. После операције коју је перфектно извео проф. Венцеслав Бусарски, лака му земља, опоравила сам се скоро 100%, али има неких промена на мозгу и неуролози кажу да можда имам мултиплу склерозу – мирно признаје Диљана. - Да ли је тако или не, не знам, не обраћам пажњу на то, а и музика је велики исцелитељ! Примећујем да се последњих година – после моје операције, после ових заиста драматичних тренутака које сам имала – моја музика променила тако да много више него раније утиче на људе."

Осим у Швајцарској, где борави већ 5 година, Диљана је 13 година живела у арапском свету – опет у једној од најбогатијих држава тамо – Кувајту.

"Тамо сам такође радила у међународној школи, али је било лакше, јер је постојала веома велика бугарска заједница лекара и медицинских сестара који раде у војној болници. Било је врло лако организовати бугарске манифестације. Амбасада је радила веома активно, учили смо бугарске народне игре, организовала су се такмичења у припреми бугарских јела. Славили смо све празнике, имали смо приступ бугарској телевизији и често се на улицама могао чути бугарски говор."

Пресељење у Швајцарску је вероватно за њу било културни шок:

"Када сам први пут дошла овде, нисам се осећала као код куће. Требало ми је доста времена да се навикнем – признаје у интервјуу Радио Бугарској Диљана Христова. – Нема много Бугара око мене, зато сам срећна што имам прилику да кроз цркву, где свирам оргуље на недељним мисама, кроз добротворни рад, кроз рад на колеџу промовишем нашу хиљдугодишњу културу."

Један од начина за то је организовање концерата са делима бугарских композитора као што су Петко Стајнов и Панчо Владигеров.

"Прошлог децембра смо приредили концерт уз учешће локалних музичара. Специјално за њега дошли су један Британац и један Пољак, са којима смо свирали обраде које је специјално за нас направио диригент Стивен Тари. Он показује трајно интересовање за балканске ритмове и до сада је урадио обраде румунских, српских и бугарских мелодија. Још нисам одсвирала све његове обраде – признаје Диљана Христова и додаје: - Користим их чак и за оркестар који водим на колеџу, иако су неправилни ритмови прилично тешки за извођење. Допадају им се, певуше их, али када их почну изводити, није им лако."

Бугарска је за мене не само музика, већ и живот и ја то никада не заборављам, рекла је у закључку Диљана Христова.

Фотографије: лични архив

Превела: Албена Џерманова