Васил Левски, који је створио унутрашњу организацију за ослобођење Бугарске, је први приликом формирања револуционарних комитета на бугарском тлу укључио у њих странце, који раде у "Источној железници" барона Морица Хирша. На темељу његове револуционарне мреже 1876. године Бугари су организовали Априлски устанак. И мада је устанак крваво угушен, жеља бугарског народа за слободом не јењава, а две године касније догађаји су довели до ослобођења Бугарске од петовековне османске владавине.

• Априлски устанак ставио бугарско питање на дневни ред Европе

У Белову је тада радило око 200 Италијана, Немаца, Далматинаца, Грка и припадника других народности. Заједно са члановима њихових породица било их је укупно око 300 људи. У својим сећањима Црногорац (из Близикућа) Крстјо Никлановић пише да је још у марту, када је устанак био у припреми, по наређењу председника локалног комитета Георгија Консулова, у Пловдиву купио по 20 ока барута и олова за устанак у Белову. Крстјо је наручио себи и униформу, како би се укључио у очекивани догађај. Никлановић је заједно са Хрватом Иваном Шутићем учествовао и у изради муниције за побуњенике. 

Мноштво је устанике дочекало узвицима "Ура", "Живео" и "Вива капетан Бенковски"! "Чета је ликовала. Била је у апогеју своје славе…",  пише познати наш писац Захари Стојанов, један од организатора Априлског устанка.

Штаб чете је позван у кућу Хрвата из Дубровника Ивана Шутића. Тамо су многи странци поклонили чети коње, оружје, двогледе и компасе. Изричито су одбили да им буде плаћено из касе чете. Иако је у самом почетку Захари Стојанов гледао на њих као на "туристе", "Летећој чети" су се као добровољци придружили Крстјо Никлановић, његови братучеди Иван Никлановић и Георги Никлановић, Хрвати Лука (Стефо) Радојевић и Ђуро Радојевић, као и Сава Давидовић из далматинског града Каштела. 

Међу странцима у чети као најхрабрији показао се Аустријанац Алберт Албрехт, кога су Бугари из непознатог разлога називали "Немцем". 

"Летећој чети" Бенковског придружио се и Иван Шутић. На изненађење свих, са њим је кренула и његова 19-годишња супруга. Узбуђени Бенковски је Захарију Стојанову поручио: "Запиши да данас у нашу чету ступа жена господина Ивана Шутића, Марија Ангелова, по рођењу Бугарка".

У ствари, Далматинци, како су звали странце, су се показали много храбријим и спремнијим за борбу од устаника који нису желели да се удаље из родних села. У логору на врху Елеџик, Шутић и Албрехт су желели да поведу напад на Ихтиман, али није било вољних да крену са њима. Када су устаничка насеља била у пламену, а цивилно становништво изложено страшном погрому, многи устаници су оптуживали свог вођу Бенковског и тражили одговор на питања зашто нису устали остали револуционарни окрузи, зашто нема обећане помоћи са севера. Према речима Захарија Стојанова, само су добро наоружани Далматинци успели да их одврате од намере да се обрачунају са њим. Дезертирао је и заставник чете Крајчо Самоходов. Тада је заставу преузео Стефо Радојевић, кога су сви звали Далматинац.

У знатно мањем саставу чета је кренула на север. По магли, киши и хладноћи, без путева и стаза, гладни и изнемогли, кроз заседе, сипине и дивље шуме, спасавајући се од прогона башибозука и регуларне османске војске, преко Бунова и Етрополског дела Старе планине, око 30 устаника је стигло до Черног Вита. У овој "одисеји" погинуо је Сава Давидовић. "Говорио је све европске језике и овде је нахранио балканске орлове за слободу других, за славу туђег народа", пише Захари Стојанов у својим "Записима о бугарским устанцима". Дана 8. маја, несрећнике је високо у планини захватила снежна мећава. Дуж реке Черног Вита чета је распуштена. Крстјо Никлановић прича да су хтели да остану са војводом, али им је Бенковски рекао да оду у Тетевен да се предају, јер имају аустроугарске пасоше и Османлије ће их пустити, пошто су страни поданици. Довољно је само да кажу да су узети као таоци. Стефо Далматинац је једном Бугарину, који је у сузама говорио да има троје деце која ће остати сирочад, дао свој аустроугарски пасош. Тако је Стефо постао једини странац који је остао са Бенковским у кобној заседи код реке Костина, где је војвода убијен. Успели су да се спасу Захари Стојанов, Далматинац и отац Кирил Слепов, али су недуго после тога ухваћени.

Странци су заједно са Бугарима, који су се предали, хапшени. Повели су их у Софију. Током целог пута су их тукли и злостављали. После много невоља, негде у јесен, под притиском европских конзула "Далматинци" и Марија Шутић су пуштени на слободу. Исцрпљен патњама које је преживео, Иван Шутић је преминуо 1878. године. Стефо Далматинац је заробљен, али је преживео. После ослобођења Бугарске поново је радио у "Источним железницама". Као предузетник у слободној Бугарској остао је и Крстјо Никлановић. Године 1901. он је написао сећања на своје учешће у Априлском устанку из 1876. године.

• Вредне реликвије у музеју „Етар“ подсећају на дело револуционара Георгија Бенковског
• Сребрни крст из села Поибрене носе хероји на путу према бугарској Голготи 1876. године

Фотографије: militarymuseum.bg, архива

Превела: Албена Џерманова