"Одрастао сам уз звук кавала. Памтим породична окупљања у Старој Загори сваке суботе, са поводом и без повода, на којима се увек певало" – прича о својим првим сусретима са народном песмом и кавалском пратњом Димитар Карамитев. Он је извођач из тракијског краја, али дуго година живи ван домовине, у Бечу, заједно са својом супругом Магдаленом, која пак је певачица са богатим репертоаром из различитих фолклорних подручја. Недавно су се Димитар и Магдалена Карамитеви вратили код нас ради учешћа на концерту заједно са Оркестром народне музике БНР. Извели су своју ауторску музику за коју кажу да представља њихов "мали аутопортерет" и причу о њиховом животу.

"Увек сам био окружен музичарима, певачима – моја породица је повезана са бугарском традицијом. Мој деда је свирао на кавалу и био је ˈлокална звездаˈ – знали су га у целој околини Јамбола" – каже кавалџија Димитар Карамитев у интервјуу Радио Бугарској.

"Ја сам прилично касно почео да свирам на кавалу – око своје 15. године, у гимназији у Котелу. Моја највећа жеља била је да студирам на Академији у Пловодиву. Сличних дрвених дувачких инструмената има у свим нама суседним земљама, али изгледа да је у Бугарској кавал – у облику у којем га познајемо – нашао своје место. Кажу да кроз инструмент извођач изражава своју душу. Као да је овај инструмент пронашао своју душу међу нама. Наша душа је богатија – потребно је користити више украса да би изразио своју душу. Захваљујући Теодосију Спасову и његовом начину музицирања на кавалу овај наш инструмент је стекао велику популарност у свету и задржао се на музичкој сцени, повезује се са џез инструментима, а истовремено и са музиком Бугарске." 

У периоду од 1996. до 2000. године, као студент Академије музичке, плесне и ликовне уметности у Пловдиву Димитар Карамитев је створио контакте са многим својим колегама који су такође и данас посвећени бугарском фолклору. Њихови први заједнички наступи били су у студентским годинама. За себе Димитар Карамитев каже да највише воли музику из Тракијског краја која се изводи на свадбама и саборима.

"Мени се она и дан данас допада иако се некако све мање изводи. Као да је нестала цела генерација која је изводила ову врсту музике. Криза у том погледу је осетна, бар за мене, јер се враћам у Бугарску и то ми доноси највише бола и наводи на размишљања. Још увек има музичара различитих генерација који су сјајни извођачи на свим фолклорним инструментима или певачи који могу да изведу сваку песму. Међутим, све мање је слушалаца и поштовала ове музике. Ја припадам генерацији која памти како су тадашњи извођачи изазивали одушевљење публике само једном одсвираном фразом. Сада народна музика допире до срца све мањег броја људи, не може их дирнути. Томе су и сами музичари допринели. Као да смо навикли да брже и лакше зарађујемо, а уметност је постала жртва нашег времена. Сви се труде да чешће буду на сцени. Међутим, то доводи и до компромиса са квалитетом музике."

"Због економске ситуације у нашој земљи, расте бугарска емигрантска заједница у иностранству  – како у Аустрији, тако и у другим европским државама" – наводи Димитар Карамитев:

"Захваљујући случајности, након двогодишњег боравка тамо /у Бечу/, остварио сам контакте и дошао до бугарске музичке заједнице у Аустрији. Њу не чини много народних музичара, али има много извођача на класичним инструментима и Бугарска је у том погледу веома добро заступљена. Многи студенти долазе у Беч, неки остају тамо, други се враћају. Управо тамо се родило моје пријатељство са унуцима Панча Владигерова, који живе у Бечу – Константином Владигеровим, који свира на кларинету и клавиру, и Александром Владигеровим – истакнутим трубачем. На својим концертима они увек користе фолклорне елементе и почели су да ме зову да са њим наступам. Имамо много заједничких наступа, а издали су и четири албума на којима ја гостујем. Радили смо за највећа позоришта, а захваљујући њима створио сам још више контаката широм света." – изјавио је Димитар Карамитев у интервјуу Радио Бугарској.

Фотографије: Ани Петрова, БТА

Превела: Албена Џерманова