Бразил је можда једна од најмање популарних дестинација за миграцију међу Бугарима данас. Ова земља није позната по високом животном стандарду, али су наши сународници који живе тамо висококвалификовани. Многи од њих су универзитетски предавачи, наставници музике, уметници, висококвалификовани IT стручњаци, пословни консултанти итд. Чак и они који одлазе тамо и склапају брак, су грађани света. Упознају свог партнера негде другде у свету и на крају одлучују да се настане у Бразилу. А земља је веома пријатна за живот како у погледу климе, тако и у погледу целокупне атмосфере – кажу упућени. Међу мигрантима који су изабрали Бразил за свој други дом је и Данијел Методијев. По струци је геолог и обишао је све земље у којима се говори португалски језик. Настанио се у Бразилу након што је срео љубав свог живота – Бразилку Хелену. Као и сви Бугари тамо Данијел Методијев је снажно везан за своју домовину. Осим што се остварује на професионалном плану – тренутно је докторанд геологије, он је постао и покретачка снага бугарске заједнице у Бразилу. Одржава Фејсбук групу и често се дешава да му се људи обрате с молбом да пронађе информације о Бугарима који су некада живели на територији Бразила. Тако се родило његово интересовање за биографије досељеника из Бугарске.

• Бесарабски Бугари у Бразилу: Колико су далеко корени завичаја

Данијел Методијев марљиво и упорно трага за документима, састаје се са наследницима, прикупља фотографије из породичних архива и долази до невероватних чињеница о судбинама личности познатих и у Бугарској. Међу њима су писци Матвеј Валев и Илко Минев, отац Дилме Русев и блиски пријатељ наше песникиње Елисавете Багрјане – Петар Русев, редитељ Иван Хлебаров. У Бразилу су живели и велики колекционар и мецена Илија Делев – оснивач Музеја „Земља и људи”, као и популарна широм Латинске Америке архитекта и сликарка Доли Михајловска.

Неиспричане приче ових и многих других Бугара у јужноамеричкој земљи сабране су у књизи Данијела Методијева под насловом "Бугарске стопе у далеком Бразилу: имена, датуми, приче и судбине".

"Књига Данијела Методијева је изузетна по томе што посвећује пажњу биографији емигранта. Тако можемо сазнати више о личним путевима појединца. Лични доживљаји, тешкоће, успеси, све је то описано у књизи" – каже др Лина Гергова у интервјуу Радио Бугарској:

"Волим да Бразил називам ˈлабораторијом бугарских миграцијаˈ“ јер тамо постоје две веома различите заједнице. Једну од њих чине потомци бесарапских Бугара, који су мигрирали пре 100 година, 20. година прошлог века. Они су веома здрава заједница, са традицијом. Друга група су Бугари, који су мигрирали из Бугарске у различитим периодима – још од краја 19. века до данас. Најзанимљивије су судбине бугарских интелектуалаца и уметника који су се тамо доселили и постали познати. На пример, Ради Горски, који је први познати бугарски мигрант у Бразилу – научник, биолог, бави се агрономијом, покушава да тамо афирмише бугарске баштоване. Емигрирао је почетком 20. века. Још у међуратном периоду у Бразил је емигрирао и познати писац Матвеј Валев. Не можемо говорити о бугарској организацији у Бразилу у тим годинама. Постојали су клубови повезани углавном са дисидентским животом, уз подршку антикомунистичких покрета. У ствари, институционализација Бугара је почела после 90. година 20. века. Али морамо узети у обзир чињеницу да тамо бугарско презиме отвара врата, на њега се гледа позитивно. Карактеристично за Бугаре у Бразилу је настојање да се код будућих генерација сачува бугарски дух. Нешто што већ видимо да недостаје међу емигрантима у Западној Европи и САД."

У књизи Методијева је нашла место и бразилска прича из породичног круга Маје Славове из издавачке куће "Недланд", која је помогла појављивању књиге на тржишту.

"У породичном архиву пронашла сам писма Радија Горског – емигранта у Бразилу, из 1923. године. Написао их је својим породичним пријатељима – Анки и Петру Величковим, који су бака и деда мом супругу. У породици се као легенда причало да је овај човек отишао у Бразил, али о њему није било никаквих података. Прочитали смо писма која су написана на лепом, старом бугарском језику који смо ми већ заборавили. Ради Горски је био професор колеџа и универзитета – предавао је хемију и физику. Али пошто је био усамљеник, није се женио, остао је сам и од 70. године минулог века ништа нисмо знали о њему. У 60. годинама је желео да се врати, али су му његови пријатељи рекли да није тешко отићи из Бугарске, већ је тешко вратити се и остати у Бугарској после пада гвоздене завесе. И тако он није ризиковао, није се вратио, али се током целог свог живота осећао потиштено и туговао је што не може да дође и види своје најмилије. Рођен је у данашњем граду Стражици који је некада био село. Имао је брата, али нисам успела да ступим у контакт ни са ким од рођака. Веома се надам да ће се неко од његових студената препознати, када види објављену фотографију са њим. Штета што не можемо да пронађемо људе који га памте и који би можда могли да допуне причу о њему. Показало се да је Данијел Методијев успео да у архивима Бразила пронађе потврду о његовој смрти. Тако смо сазнали да је 1970. године он тамо преминуо, међутим, не знамо где је сахрањен".

Књига садржи углавном приче о животу заборављених или никоме непознатих бугарских емиграната који су оставили светао траг у бразилском друштву, али у Бугарској за њих знају једино њихови директни рођаци, објашњава Данијел Методијев у Фејсбук групи Бугари у Бразилу. 

Фотографије:

Превела: Албена Џерманова