Осећај унутрашње угоде и топлине – то је оно што ће обузти све оне који посете Регионални етнографски музеј у Пловдиву како би разгледали изложене предмете од вуне.
Изложба „Бугарски филц – порука из антике“ представља древни занат, за који се верује да су га у наше крајеве донели прабугари.
„Филц – то је неткани текстил који се израђује ређањем слојева вуне“, каже Грозделина Георгијева, кустос музеја. „Предмете од филца, у које је наслагано много слојева вуне, осим као једнобојне, срећемо и у варијантама које се одликују мноштвом боја и дезена. Филц из региона Копривштице, на пример, изузетно је колоритан и садржи основне симболе као што су звезда – чувар породице, розета, сунце, фигуре које симболизују наставак породичне лозе и приказују реку живота. Све ове жеље нису исказане речима, већ изражајним средствима тканине.“
„Овом техником израђују се одећа, појасеви, ципеле, простирке, таписерије. Уопштено говорећи, све што се може направити од обичне тканине може се направити и од филца. За то вам није потребна машина, већ само руке, вода и сапун“, додаје Грозделина Георгијева.
„Када се ради са бојама, свака шара има одређено значење, тим пре што су се предмети од филца неретко даривали као свадбени поклон“, наставља кустос. „За прву брачну ноћ младенци су добијали благословени ћилим са којег би кренули у стварање нове породице, настављајући породичну лозу. Врло често, централни симбол на тепиху од филца било је сунце.“
Мање предмете за кућну употребу као што су папуче, огртачи, одећа некада су израђивале и жене. Међутим, вештим занатлијама су сматрани тзв. друндари – мушкарци који су путовали од села до села и бивали унајмљивани за израду компликованијих предмета.
„Крупне предмете као што су ћилими правили су мушкарци за које се унапред знало које село и коју кућу ће посетити“, каже Грозделина Георгијева. „Домаћини су морали припремити све сировине како би мајстори у неколико дана могли да израде велики ћилим, који би касније био дариван као девојачки поклон или мираз, тако да је то заиста мукотрпан посао.“
Према речима мађарског истраживача и мајстора за израду предмета од филца Иштвана Видака, који је пропутовао цео свет и упијао знања различитих народа, рукотворине од филца са наших простора одликују се богатством колорита, симбола и лепоте. Предмети од филца углавном су дело две најистакнутије школе – оне у Видину и у Копривштици. На нашим просторима пронађени су предмети са почетка и средине XVIII века, након чега је ова традиција пала у заборав.
Од 2007. године, Регионални етнографски музеј у Пловдиву постепено је почео да оживљава овај занат, окупљајући мајсторе под својим кровом.
„Тренутно имамо шест мајстора за израду предмета од филца, који су такође и миљеници деце. Свако дете воли да ради са вуном и водом и да себи изради фигурице, жиреве, огрлице. Деца су омиљени полазници наших радионица за израду предмета од филца, након којих многа од њих и у наредних пет-шест година наставе да посећују мајсторе занатлије као њихови ученици. А посебност сваке особе огледа се и у умећу па тако не постоје два идентична предмета, што и јесте магија ручне израде.“
Иако древни занат, филцање налази примену и у данашње време у изради прелепих шалова у комбинацији са свилом, јакни, папуча, чизама.
Грозделина Георгијева се нада да занат неће нестати са његовим последњим познаваоцем. „Организујемо радионице, охрабрујемо их да се баве филцањем, дајемо им пример, јер је важно да виде живог човека који у израђени предмет улаже душу“, наглашава она.
Изложба рукотворина од филца разноврсних облика, боја и кодираних порука, која тренутно заузима два спрата музеја, посетиоцима ће бити доступна до 15. октобра ове године. „Дођите, јер експонати, осим заштитних симбола у себи носе и симболе благослова, па свако може да одлучи шта ће понети у свој дом“, овим је речима Грозделина Георгијева на изложбу позвала становнике и госте Пловдива.
Превод: Свјетлана Шатрић
Фотографије: Регионални етнографски музеј - Пловдив (ethnograph.info)
У Бугарској се Игњатијевдан, односно Дан Светог Игњатија, прославља 20. децембра и обележава почетак божићних и новогодишњих свечаности. Према народном веровању, тај дан сматра се и почетком нове године. Нови почетак који стиже са Игњатијевданом наш..
Сваки од њих уноси топлину и изазива емоцију, јер је ручно рађен, јединствен је и непоновљив. А његови сребрнасти одсјаји нас враћају у детињство, када су зиме биле оштре и снежне, беле, а украс за јелку – од стакла танког као папир . У нашим данима..
Још у XVI веку, по описима западних путописаца, алва је била често посластичарско задовољство на нашим просторима . Међутим, бела алва, специфична за обележавање једног од највећих хришћанских празника, Белих поклада, носи посебан симболички значај...