Када човек прошета Монтаном и Белоградчиком, пре или касније наићи ће на струјне ормаре осликане са осећајем ведрине и чистоте и макар само у једном тренутку наћи ће се у малој оази усред сивила бетонског окружења.

Лилија Захаринова прича бајне приче у прелепим сликама и бојама на улицама града. Пешаци који поред ње пролазе могу је видети како седи са кичицом и бојама у руци испред неког сивог лима и црта мачју силуету са подигнутом њушком према великом светлећем месецу, фину даму са отвореним кишобраном или пак огромно срце које је пружило уточиште чак и сунцу…

"Мора да постоји нешто из детињства – човек га мора сачувати у себи, јер су тамо и боје светлије, светлија су и осећања и све остало", каже сликарка.

Када је била девојчица, она је односила кући сваки корен или камен који јој се нађе на путу и ​​који побуђује њену машту, да би га претворила у живо биће. "Тако сам временом схватила да им удишем нови живот. Волим да мењам средину, као и да мир замењујем буком и обрнуто. Све остало је досадно".

И дан данас је Лилија Захаринова захвална својој баки на наслеђеном таленту.

"Моја бака је живела на селу, чувала два сина и имала доста кућних послова у оно другачије време, али успевала је и да слика – присећа се она. Могла је оловком да нацрта мноштво људи, а највише је волела да црта свадбаре."

Сликарка проводи живот између северозападног дела Бугарске, одакле су њени корени и бугарске престонице, која јој је дала образовање. По савету оца дипломирала је на Одсеку за акушерство, како каже, тек толико да би сазнала да патња не сме да обележи њене дане: "Истина је да има и лепих ствари, јер се рађају деца, међутим, има и трагедија", објашњава она.

У међувремену су њени родитељи отишли у пензију и за свој стални дом одабрали село Карбинци, а Лилија их је све чешће посећивала из Софије, препуштајући се да је природа заведе.

Створила је породицу управо у омиљеном северозападном делу наше земље и за своју луку одабрала Белоградчик – место за инспирацију и креативност.

"Градоначелник Бојан Минков је имао идеју да привучемо спонзоре како бисмо осликали велики број струјних ормара у Белоградчику и тако је све кренуло – рекла је за Радио Бугарску Лилија Захаринова. – Иначе, мени је много забавније када у ономе што цртам има и неке приче."

"Идеје долазе саме када причам са људима и они деле ствари које су им важне", каже сликарка.

Лилија Захаринова тренутно ради на великом пројекту у селу Орешец, у близини Белоградчика. Тамо ће се, по њеним речима, на "један велики зид пет са три”, ускоро појавити камион "у лепом амбијенту са веома лепим заласком сунца". Недавно је завршила рад на још већем пројекту у селу Ружинци поводом предстојећег фолклорног сабора.

Испод куполе скоро 15-метарске сцене, насликала је у позадини жене у народним ношњама које плешу на тргу, као и зграду некадашње школе. Међутим, међу овим сликама које се простиру на великој површини, најупечатљивији остаће 3-метарски портрет Христа Ботева на зиду истоимене гимназије у Белоградчику, на чијој се позадини истичу речи исписане песниковим рукописом: „Ко падне у борби за слободу, тај не умире...“

На питање шта више утиче на њу – средина у којој ће оставити свој траг кроз уметност или креативна идеја којом ће променити околни простор, Лилија Захаринова одговара:

"Више бих волела да мењам средину. Тешко је променити мишљење људи, али и ту ипак има неке користи, јер када виде уметност, у њима се буди смисао за лепоту."

Као улична уметница Лилија Захаринова може да шаље поруке кроз уметност и да усмерава пажњу људи на друштвена питања.

"У различитим периодима имала сам различите идеје – каже она. – Поручила бих људима да буду бољи и да поштују средину у којој живе. Али оно што је можда најважније јесте да постану свесни да смо сви ми део природе и ако не водимо рачуна о њој, у једном тренутку она ће нам узвратити. Међутим, не бих желела да ове ствари цртам на струјним ормарима, јер ћемо их превише уплашити."

Фотографије: Facebook /Лилија Захаринова

Превела: Албена Џерманова