У Бугарској се Игњатијевдан, односно Дан Светог Игњатија, прославља 20. децембра и обележава почетак божићних и новогодишњих свечаности. Према народном веровању, тај дан сматра се и почетком нове године. Нови почетак који стиже са Игњатијевданом наш народ дочекује ритуалима којима се призивају плодност и богат род. Није мало и оних ритуала за које се веровало да штите од болести и штеточина, као и од демонских бића. У источном делу Бугарске вечера се кади тамјаном који има очишћујућу моћ. На трпези су сва јела посна, а обавезни су обредни хлеб, жито, ораси, лук, туршија.

Према народном календару, на тај дан почиње божићно-новогодишњи циклус празника које људи дочекују богатом трпезом и разноразним обредним хлебовима који се месе уз посебне ритуале и песме...

Рано ујутро на Игњатијевдан жене су месиле тесто. Кад оно нарасте, узимале су из дрндаре четку којом обрађују конопљу, стављале на њу мало теста и изговарале речи: „Ово је за кадију!“. У овом случају „кадија“ је табуисано име различитих болести. Потом су од тог теста правиле кравајче, али га нису пекле него су га остављале негде да се осуши, а касније би га користиле као лек – мали комад кравајчета стављале су у мед и давале болесном човеку да се излечи. Са два прста су узимале мало од истог теста, од њега обликовале крст и стављале га на неку од кућних греда да зло од њих бежи. После ових ритуала прелазиле су на мешење колача. По традицији, правиле су толико колико је укућана и још један који су чували за Бадње вече, када се вечера кади тамјаном. У многим местима земље био је обичај да се месе и други хлебови. На пример, у околини Тетевена у свакој кући су месили кравајче и лутку премазану медом. Ако је положајник дечак давали су му кравајче, а ако је девојка – лутку. У Североисточном делу Бугарске су месили посебан хлеб познат под именом „игнатска пита“ (погача за Игњатијевдан). Кадили су га и делили помало свима у породици, а у амбаре су бацали мале залогаје.

На Игњатијевдан је било веома битно ко ће први да уђе у кућу. Тај човек у народу је познат као полажајник, а сматрало се да од њега зависе срећа и напредак домаћинства. На полажајника се гледало као на „прст судбине“. Ако је он добар човек, донеће, здравље, срећу, благостање за укућане. Некада је свака кућа имала свог полажајника за кога се сигурно знало да доноси само добро. Дочекивали су га с радошћу и даривали су га… По обичају су позивали имућну особу, срећног живота, доброг здравља, среће и благостања, како би пренела благостање у дом у који улази. Такође, сматрало се да је добро да дете пређе праг куће. Због своје чистоте и невиности, оно је посебно радо виђен гост.

• Због своје чистоте и невиности, дете је посебно радо виђен гост на Игњатијевдан

Занимљиво је и то да је био обичај да се тога дана и не иде у госте, јер људи нису хтели да им се проноси слава добрих или лоших полажајника. 

Постоје неке забране везане за Игњатијевдан. На тај дан се не сме излазити из куће. Ако се ипак то деси, обавезно је да се човек кући врати пуних руку. Некада су око врата остављали сламу а пре него што прекораче кућни праг узимали су мало од ње. Према традицији нашег народа, на Игњатијевдан жене не треба да раде никакве послове, на тај дан се ништа не позајмљује нити се ишта износи из куће да не би „берићет напустио кућу“.

Све забране и ритуали на дан Светог Игњатија Богоносца имају за циљ привлачење добрих сила и припрему за нови почетак.

То је такође дан када се коледарске групе почињу припремати за Божић.

Прочитајте још:

• На Игњатијевдан коледарске групе почињу припреме за Божић

Превод: Албена Џерманова