Батак – симбол историје исписане крвљу и костима

објављено 1.5.25. 08.00

Историјски музеј - Батак

Фотографија: БТА

Батак је име које сваки Бугарин изговара са поштовањем и болом, јер судбина овог малог града у Родопима представља једну од најкрвавијих страница бугарске историје – Баташки покољ. Нема Бугарина којег не прожму снажне емоције када закорачи на тло Батака и осети тежину историје којом је прожет сваки педаљ земље.

У првим данима након избијања Априлског устанка 1876. године, град је успевао да се одупре османским снагама. Међутим, 30. априла, Османско царство шаље одреде крвожедних башибозука, предвођених Ахмед-агом Барутанијом, како би казнили непокорно становништво. Већ 1. маја 1876. године Батак бива опкољен и почиње масакр који ће заувек остати урезан у сећање бугарског народа. Део становништва се склања у цркву, надајући се спасењу – али узалуд.

Теодора Пејчинова, директорка Историјског музеја у Батаку, сведочи:

„Црква Свете Недеље постала је последње уточиште најнезаштићенијих, оних који су веровали да башибозучка војска Ахмета Барутанлије неће имати храбрости да уђе у хришћански храм и да ће им живот бити поштеђен. Три дана су остали заточени у цркви – без хране, без воде. Дечији плач није престајао. Када је понестало воде, мајке су почеле да копају бунар у очајничком покушају да у дубини пронађу спас. Али, пролеће је било сушно, а животодавна вода није потекла. У тренуцима када више није било другог избора, почеле су да дају деци уље из кандила. А када је и понестало и уља, док је напољу одјекивала паљба, у безнађу су им квасиле усне крвљу оних који су умирали поред њих“, не скривајући емоције прича Теодора Пејчинова.

У храму је животе изгубило близу две хиљаде људи. Бугарска православна црква канонизовала је ове мученике вере и слободе и они данас заузимају почасно место међу светитељима православља.

„У самој цркви можете видети рупе од метака на зидовима и бунар који су мајке копале голим рукама. Можете видети лобање и кости (које су изложене у костурници – примедба уредника)“, каже Теодора Пејчинова. „У ствари, наша историја је исписана крвљу и костима и ми немамо право да је мењамо. Треба само да је сачувамо, да је пренесемо на нашу децу, да се памти и да се никада не понови оно што се догодило у Батаку током Априлског устанка.“

Сећање на ове мрачне странице бугарске историје чува се не само у храму Свете Недеље, већ и у Историјском музеју у Батаку, као и у Алеји препородитеља, посвећеној јунацима и жртвама. На њој су изложене спомен плоче и споменици који прати окрутну судбину жртава и сећају на њихов подвиг.

Алеја препородитеља

„Батак је поднео највеће жртве током Априлског устанка 1876. године. Од укупно 6-7 хиљада становника, скоро 5 хиљада је убијено – жена, деце, стараца, чак и беба. У локалном музеју постоји зид на којем су исписана имена дела настрадалих становника Батака. Ко пажљиво погледа, приметиће имена новорођенчади, мале деце, па чак и стогодишњака. А на том зиду помиње се тек једна трећина од укупног броја жртава Баташког покоља“, објашњава Теодора Пејчинова.

Догађаји у Батаку добили су велики одјек широм света захваљујући америчком новинару Јануаријусу Мекгахану, британском дипломати Јуџину Скајлеру, као и великим писцима и друштвеним делатницима попут Виктора Игоа и других.

Лондонски и париски листови објавили су потресне детаље о Баташком покољу, док је чувени британски политичар Вилијам Гледстон оштро осудио османске власти и позвао на хитну међународну реакцију:

Вилијам Гледстон

„Батак је град чија је историја велика и тешка јер симболизује снагу бугарског духа у борби за велику идеју – слободу. Батак је симбол бугарства, свето место за сваког Бугарина!“, каже у закључку Теодора Пејчинова.

Прочитајте још: