На Међународни дан жена осврћемо се на нека бугарска народна веровања о мушкарцу и жени.

Ако кренемо од библијског сижеа о Адаму и Еви, открићемо да га је бугарски фолклор протумачио на свој начин. Бог је створио Адама, удахнуо му живот, али се затим присетио: „Овом човеку морам дати друга, да би имао с ким разговарати, како не би био усамљен и не би се досађивао“. Послао је једног Анђела да кришом узме једно Адамово ребро док спава. Анђел је то обавио. Али када се вратио, Господ је спавао. Тада се појавио ђаво. Лукавошћу је украо Адамово ребро и сакрио се у једној рупи. Анђео је успео да ухвати ђавола за реп и почео га вући ван из рупе да би му вратио ребро натраг. Али се ђавољи реп откинуо и остао у рукама Анђела. У то време пробудио се Господ и не погледавши шта Анђео има у руци благословио је ђавољи реп да се претвори у Адамову жену. Стога је жена лукаво и ђавоље створење, објашњава народна прича. Касније, када су Адам и Ева откинулу јабуку, Бог их је изгнао из раја наредивши: од дана данашњег Адам ће по цео дан радити, али ће га његов рад хранити целу годину, а ово веровање преточено је у народну изреку „Дан годину храни“. И отада је мушкарцу суђено да оре и сеје, а летина храни и њега и његову породицу. А за Еву је Господ одредио да се оно што изради за један дан смести испод пазуха и да га носи током годину дана. Тако је жени припало предење, ткање и шивење.

Библијску тему о Адаму, Еви и јабуци могли бисмо упоредити и са једном бугарском народном песмом. Она, међутим, звучи као похвала и пева се на свадби. У песми се прича о митолошком дрвету живота чији су корени у земљи, а круна задире у небо. Дрво је родило једну златну јабуку. Али коме ће поћи за руком да ту јабуку убере? Прихватио се младожења, а заједно с њим и његова млада невеста. Попели су се на зелено дрво и успели да откину златну јабуку. На тај сликовити начин у овој старинској свадбеној песми представљена је женидба. Исто толико поетски и метафорично у другој песми се говори о двоје заљубљених који сањају да се венчају. У песми је пар упоређен са два бора која расту један поред другог и желе да испреплету гране у једном дрвету – односно да се венчају. Народно веровање је да су мушкарац и жена две половине једног човека. Стога им је суђено да стварају породицу и да живе заједно.

Традиционална схватања о улози мушкарца и жене у породици преточена су у мноштво народних изрека. И, премда се признаје да су мушкарац и жена две половине једног човека, стари патријархални модел одређује им различите позиције у породичној хијерархији. „Мушкарац је у кући глава, док је жена – душа“. Овом фолклорном сентенцијом мушкарцу је додељена главна улога. Док је задатак жене да улива живот. Али у свакодневици жена, ипак, остаје „невидљива“ и у потпуности подређена мушкарцу. Најдиректније о томе говори изрека „Муж је женин Господ“. И поред тога, може се наићи на различита признања да је у породичном животу мушкарац такође зависан од жене. „Кућа без жене је као бунар без ведра“. Премда на први поглед прозаична, ова сликовита аналогија, преузета из свакодневног сеоског живота, описује жену као «жрицу» воде која је некада поштована као божји дар без којег је живот немогућ. Опет из сеоске свакодневице долази и упоређење да је кућа без жене попут „стада без чобана“. Чобани су некада били само мушкарци, а њихова стада била су њихов понос и обележје имућности. Тако да је овом изреком жена симболично изједначена са мушкарцем, па је чак призната њена улога у стварању материјалног просперитета мушкарца. У ствари, обоје доприносе породичној равнотежи, јер „Мушкарац кућу држи, а жена је краси“.