Пре нешто више од 80 година, 1942, у Софији се родио дечак – плод љубави између Бугарке и Француза. Његови родитељи су се упознали у Француској, али су се 1939. године вратили у Бугарску. Ту их је затекао Други светски рат, а отац је основао школу „Сунцокрет“, у којој су деца од 4 до 14 година старости учила француски језик кроз игре. До њеног затварања 1948. године кроз њу је прошло око 700 деце.

„Претпостављам да управо свом пореклу дугујем подједнако снажну љубав према моје две домовине која тече мојим венама. Упркос томе, осећам посебну нежност према сиромашној Бугарској, која има тешку и мучну историју“ – пише наш сународник Алфред Фосколо у предговору свог аутобиографског романа „Урадио сам шта сам могао“.

Иако је радња књиге достојна филмске екранизације, аутор признаје да је њена појава резултат политичког пута Бугарске:

„Да су се ствари одвијале како сам се надао – да Бугарску не воде исти политичари из прошлости, или њихове генерације, које чине све могуће да Бугарску одврате са њеног европског пута, можда не бих сада писао ове редове. Јер смо ми били нормална деца – дечаци и девојчице, који смо живели у ненормалном свету, што ме је испровоцирало да на неки начин помогнем да се ствари промене.”

Алфред Фосколо се 1966. године обратио комунистичким властима у нашој земљи позивом. Оно што је у њему написано данас не би изазвало велику реакцију – ни властодржаца, ни грађана, јер садржи позив везан за основна људска права, која се у нашим данима подразумевају.

„Позив није био на побуну, него се односио на људе на власти, који су морали да схвате ситуацију и проблеме и да крену демократским путем. Знам да звучи наивно, али данас су ови захтеви испуњени – парламентарна република, слобода кретања, слобода штампе и изражавања. Све то данас имамо, али није речено да ћемо га заувек имати, ако нисмо будни.“

Од 1957. године Алфред Фосколо живи између Француске и Бугарске – долази овде сваког лета. Контакти и разговори које је водио током 60. година минулог века провоцирали су га да не буде равнодушан, већ да према својим могућностима допринесе жељи за променом, која је тада сазревала међу младим Бугарима. Његове активности, а посебно издаја једног од његових пријатеља, у вези са објављивањем информације о томе ко је штампао позив, привукле су пажњу Државне безбедности. Власти су почеле да га прате, а 1968. године су га притвориле након што су га наговориле да се врати у Бугарску како би своју будућу супругу Рајну одвео из земље. Алфред је ухапшен последњег дана свог боравка у Бугарској, проглашен је шпијуном и осуђен на 15 година затвора. Пуштен је на слободу после дипломатске интервенције у трећој години издржавања казне.

Алфред Фосколо лаконски коментарише тренутна дешавања у свету, која сматра крајње забрињавајућим. „У таквим тренуцима није искључена појава разних протестних покрета“ – истакао је наш саговорник и додао да се сећа протеста интензитетом штрајкова тзв. „жутих прслука“ који су 2018. године започели у Француској, као и код нас, додуше пре 31 године:

„Године 1994., када су улични протести свргнули владу Жана Виденова, то се догодило као резултат активирања цивилног друштва. Међутим, овај успех је „одузет” јер су тадашњи политичари дозволили онима који су предали политичку власт да преузму економску власт, што им је омогућило да касније себи поврате политичку власт. „Транзиција у Бугарској је почела и онда ништа – исто као у Русији, за разлику од транзиције у другим бившим комунистичким земљама у том периоду, где су стари функционери уклоњени“ – каже о нашем путу ка демократији Алфред Фосколо.

Превела: Албена Џерманова

Бугарин, Француз, необична судбина, Алфред Фосколо, књига