У нашим данима људи се 1. априла забављају када успеју да разним смицалицама и шалама обману некога и не љуте се, ако их неко превари и на њихов се рачун нашали. У бугарском народном календару не постоји посебан Дан посвећен пошалицама, надмудривању и обманама, али зато надмудривање има своју традицију и правила.

"Лажи ме, да те лажем, да би време прошло", говорили су некада.  Чекајући дуго испред воденице да би самлели жито, док дођу на ред, мушкарци су време проводили у разговорима. И реч по реч њихове приче о животним бригама, проблемима свакодневице претварале су се у шале и занимљиве догодовштине. Када се састану искусни приповедачи они се "такмиче" ко ће да смисли што невероватнију причу, са неочекиваним обртима и расплетом. О таквом догађају прича бајка о опклади између Лукавог дечака и Воденичара – ко ће да исприча невероватнију причу. Прича Дечака обиловала је  бројним измишљотинама: да је његов отац "јахач петла", да је пчела упрегнута у дрвени плуг, а из врата јој израста орахово дрво. Дечак се пење уз стог сламе  право у небо, а отуда се на земљу спушта низ длаку браде. На крају крајева, лукави Дечак је добио опкладу, а уручено му је и "писмо" којим се он признаје искусним лажовом. О мајсторима таквих необичних прича једна народна изрека каже: "Устима птичице хвата, језиком звезде скида".

"Варљиви свете, греховна душо, стани мало, послушај шта ћу ти рећи"– тако почиње једна народна песма која младим људима саветује да се радују љубави док су у цвату младости, јер она брзо прође. Некада када су млади људи флертовали, говорило се да цуре "варају" момке или обрнуто. А у народним песмама пева се и о многим љубавним авантурама  у којима је увек на крају неко од двоје заљубљених преварен. Момак прекорава цуру коју је покушао да освоји издашним даровима, али  на крају он остаје без пребијене паре и без цуре. Од цуре која га је напустила тражи да му врати дарове, а она му са подсмехом каже да нема сведока. Тада момак сав очајан признаје да јој је дарове давао насамо увече, те су једини сведоци звезде, а судија – месечина. Али пошто то нису били веренички или свадбени дарови, званично уручени, цура свом издашном удварачу овако одговора: " Имао си, давао си, нисам имала, узимала сам"... Ни је мало ни оних песама у којима се пева о превареним цурама. Једна од  њих каже: Девојка се заљубљује у "туђинца" који је у село стигао издалека. Са њим се она тајно састаје ноћу. Али када је дошло време да момак оде из села, она тражи да је поведе са собом. Дошљак покушава да је одврати од те помисли и набраја пуно препрека на путу. Али се она не боји њих и спремна је да га свугде прати.  На крају туђинац признаје: "имам младу жену и мушко дете", а девојка га проклиње због преваре. Народне изреке кажу: "После сваке лажи дође и истина", "У лажи је дуг нос", "У лажи су кратке ноге", "Сваки лажов има своје слушаоце".

Снисходљив је однос према лажи само када се она претвори у занимљиву причу или љубавну авантуру. Иначе, у свакодневици однос према лажовима је негативан чак и када их разобличавају са смислом за хумор. За људе који да би се похвалили нечим измишљају лажне приче постоји изрека која каже:"Од пола киле рибе, добио три кила кавијара".  А када некоме надену надимак, по њему га сви знају: "Ако не верујеш, иди питај Петка лажова". И данас се код нас користи израз "лажљиво чобанче" за људе који стално лажу. Истоимена бајка приповеда о чобанчету које је тако често дизало лажну узбуну да је вук напао овце, да када се то  стварно догодило, нико му није поверовао и пристигао у помоћ. Тачно је да "ко сеје лажи, жање муку". Друга народна изрека упозорава: "Лажов се својим лажима само прве године радује". А према једној познатој пословици лажи се морамо чувати, јер "Ко лаже, тај и краде".

И за крај један мудар савет: "Лукав да си, да се не превариш, али и да не вараш". 

Саставила, уредила и превела: Албена Џерманова