"Нова одећа је пола лепоте" - каже једна стара бугарска изрека. Оделу се и дан-данас придаје велики значај, али у овом прилогу биће речи о традиционалним бугарским ношњама.

Старинске бугарске ношње су изузетно разноврсне и богате у погледу боја, кројева и детаља, јер сваки регион и село има своју "моду". А сваки локални "стил" ношњи има различите варијанте у зависности од година старости, социјалног и имовног статуса сваког житеља. Тешко је поверовати да је некада свака сеоска жена својеручно израђивала сложену одећу састављену од више делова – од предења нити и ткања материјала па све до богатог веза. Ова умећа стицана су још из раног детињства. Док стаса за удају свака девојка успевала је да спреми бар неколико комплета одеће за себе и будућег мужа. Ова девојачка спрема укључивала је и свакојаке тканине за кућу, као и кошуље, мараме и друге дарове за сватове који ће доћи на свадбу и за друге празничне прилике и ритуале. У народним песмама се често пева о девојци која шије или везе у дворишту или на чардаку куће. Jедна таква песма прича како девојка седи у башти и везе, певајући: "Благо оном ко ме има, тешко оном ко ме гледа ..." А крај кућног плота стаје неки момак, чувши њену песму и омамљен њеном лепотом, па ће девојци: "Цвето, мала девојко, закопчај јелек и вежи наниз дуката око врата, "да ти грло не гледам, да ми срце не лупа".

Традиционална бугарска ношња састављена је од мноштва елемената који се узајамно допуњују по кроју и силуети. Одећа истовремено "сакрива" и наглашава женску лепоту. Раскошни вез на танкој памучној кошуљи покрива пазухо, рукаве и дно кошуље. Фина плетена чипка лепо је набрана изнад шака и глежњева. А дебела вунена сукња допуњена је богато извезеном, аплицираном или тканом шареном прегачом. И изнад свега тога, током зимских месеци – лепа, ситно набрана вуњарка сложеног кроја, са аплицираним гајтанима, ресама или са везаном декорацијом. И упркос тој "слојевитој" одећи, увек је долазио до изражаја и уочавао се  витки стас и грација. Карактеристична традиционална одредница "гиздава" девојка или невеста обједињује лепу одећу, витки стас, лаки ход и отменост.

Наравно, свакодневна одећа је једноставнија и практичнија. Док је празнична одећа раскошнија, богатије украшена, сложенијег кроја и са бројним допунама -  накитом, лепим тканим појасом, везеним марамицама, сложено обликованим марамама за главу и капицама, шареним плетеним чарапама. Права "ревија" најновије и најлепше одеће приказивана је својевремено о највећим бугарским празницима – Ускрсу и Ђурђевдану. Пошто је током целе зиме израда одеће била основно занимање девојака и младих невеста, у пролеће долази тренутак да заједници прикажу своју најновију одећу. Њено богатство и раскош стварају празнично расположење. У исто време показује колико је вредна и вешта девојка или невеста у изради своје одеће. У једној народној песми пева се о томе како неки момак позива своју изабраницу да обуче ускршњу одећу да би је одвео у коло. И док девојка игра у колу, он би уживао у њеној лепоти. За сваки дан тродневног ускршњег кола некад су девојке спремале посебну одећу. А младе невесте, удате током последње године, замењивале су на Ђурђевдан раскошну свадбену ношњу  коју су до тада користиле новом невестињском одећом. На Ускрс и Ђурђевдан сви житељи села хватали су се у велика кола или су се старији људи окупљали око њих да би погледали. Али увек су највише погледа привлачила "девојачка кола" јер су девојке, како се пева у једној песми, најлепше одевене.

Тачно је да је нова одећа одувек била на цени. Али се у једној песми прича о колебањима једног момка да ли да изабере најлепшу, најбогатију или најпаметнију девојку. А његова мати га упозорава да је лепота пролазна, а памет је оно што остаје.

Фотографије: БГНЕС, БНР - Радио Видин, www.nosia.bg, архив,