Млади бугарски уметник својевољно је одлучио да напусти овај свет средином прошлог века, како би сачувао непролазност у себи, иако је на чисто физичком нивоу био поражен од стране система. Данас је присутан у галерији Бугарског културног института у Паризу – кроз своја дела која причају приче, подстичу на размишљање и шаљу поруке које, својом актуелношћу, оживљавају праксе за које се веровало да су заувек остављене у прошлости.

Маргарит Цанев, међу пријатељима познат као Марго, рођен је 1944. године у Тетевену – градићу ушушканом у загрљају високих планина.

„Као да је живео у два паралелна света – с једне стране, био је усамљеник, дубоко замишљен и посвећен себи, а с друге, уживао је у друштву многобројних пријатеља и дугим, садржајним разговорима с њима, што је сасвим природно за човека који је читавим бићем предан уметности“, каже галеристкиња и кустоскиња изложбе Олимпија Николова-Данијел.

Његов таленат примећен је још током најранијег школског узраста у родном граду, а средњу школу ликовних уметности у Софији завршио је са највишим оценама. Сликарство је било његов први додир са светом уметности, након чега га је пут одвео ка вајарству, које је студирао на Ликовној академији. Иако је овај свет напустио са само 24 године, његово стваралаштво прожимају теме које би више приличиле неком седом мудрацу. Као да га је време приморало да пребрзо сазри – или је можда слутио колико времена му је преостало.

Случајно пронађена фасцикла са акварелима, откривена на тавану одавно непостојеће породичне куће у Тетевену, постала је најранији сведок његових првих озбиљних уметничких покушаја. Тамни ентеријери са једноличним креветима, војнички поређани у строгој симетрији, пећ са дугачким димњаком у студнетској соби, људске силуете, наговештене једва приметним потезом четкице – све то дочарава атмосферу туге, носталгије и усамљености.

„Можемо да уочимо његову зрелост, дубоко трагање за материјализацијом света, његову жељу да научи, на пример, како се слика зид, бара, пејзаж – уопште, његов веома озбиљан и проницљив однос према стварима у животу“, истиче Олимпија Николова. „Док цртежи које излажемо представљају покушај дематеријализације свега што је постигао у акварелима. То су филозофска разматрања, проширивање граница знања. Чули смо да је Марго увек носио књигу Лао Цеа испод мишке и дубоко се бавио том филозофијом. Зато је наш задатак био да прикажемо његов дубоки и озбиљан однос према свету кроз уметност коју је стварао.“

На једној од својих слика, Маргарит Цанев приказује мушкарца са раширеним рукама, попут крила. И он сам је 1969. године полетео са једне високе стене у Тетевенском Балкану, оставивши за собом питања без одговора.

Да ли је његова депресија била лична мука или одраз времена у ком је живео? Ни његови најближи пријатељи, деценијама касније, не могу дати коначан одговор. Неоспорна је, међутим, последња кап која је прелила чашу – студенту који је већ годину дана био искључен са Академије ликовних уметности декан је упутио речи које су остале забележене у документарном филму Марго и пријатељи: „Еј, попе, иди обриј ту браду, па кад се доведеш у ред, дођи да те упишемо.“ Али младић, који је пустио браду у знак жалости за преминулим родитељима, није послушао овај ултимативни „савет“.

„Био је слободан, аутентичан, духовни аристократа који се није повињавао ничему осим природи и свом таленту – управо зато му нису дозволили да упише следећу годину, а не само због браде“, истиче један од његових пријатеља. Уследило је искључење и принудни повратак у родни Тетевен.

„Мислим да је овај крајњи чин јасан показатељ нетолеранције“, сматра Олимпија Николова. „Није случајно што су његови пријатељи и сви који су имали прилику да упознају Маргарита Цанева дубоко поштовали његову личност и стваралаштво. Временом су постали мала заједница, мада у улози аутсајдера. Али у сваком друштву, по мом мишљењу, управо такви људи су од непроцењиве вредности – појединци попут Маргарита Цанева и његових пријатеља служе као морални коректив који нас не само тера на размишљање, већ нас и опомиње да не дозволимо да се овакви облици репресије понове.“

Бунт против система евидентан је у његовим делима. „Лица се изобличавају у гротеске, тела се претварају у беживотне предмете, у модуле од којих се граде споменици и храмови. Овенчани славом постају презрени и јадни“, примећује Олимпија Николова.

„Иако је Бугарска у његово време била затворена, он је ухватио дух епохе. Интелигентан и дубоко промишљен, Маргарит Цанев постао је апсолутна рефлексија свих глобалних културних и друштвених кретања“, закључује Николова. Тако га данас виде и посетиоци Културног института у Паризу кроз његова дела изложена у поставци Лет (до 23. маја) – „лет једног непокорног духа, који је изазвао лажне доминантне вредности свог времена и постао пример како 'слабо постаје снажно' (Лао Це), градећи мало, али стабилно грађанско друштво које, мада невидљиво, делује као коректив“.

Фотографије: Министарство културе, Бугарски културни институт у Паризу, Бугарски културни институт у Берлину