Према народним веровањима, Свети Георије је млађи брат близанац Светог Димитрија. Етнографи их описују као христијанизоване ликове митских јунака. Они су снажни, спретни, брзи и храбри, прескачу планине и мора, ослобађају воду и заробљене девојке, убијају але и непријатеље вере. Отварају и затварају небо како би пала киша на Ђурђевдан или снег на Митровдан и донели берићет. Испоставило се да су на настаријој икони код нас, која се чува у Националном црквеном историјско-археолошком музеју при Светом синоду Бугарске православне цркве, приказана управо ова два свеца.

„Икона Светог Георгија и Светог Димитрија са сликама из њиховог живота једна је од најчешће репродукованих икона у Бугарској, која је излагана на скоро свим међународним изложбама,“ прича Наталија Неделчева, рестауратор у музеју. „Наша последња истраживања су показала да је ово најстарија икона у нашем музеју, а вероватно и у Бугарској. Икону је у Софију 1928. године из цркве Пресвете Богородице у Созополу пренео протојереј Иван Гошев. Он ју је пронашао у женском делу цркве, затурену међу другим старудијама. А да је у питању композитна икона сачињена од два панела, потврдили су стручњаци након њеног чишћења и конзервације.“

Управо њена композитна структура онемогућава тачно датирање. Најстарији део иконе је са грубљим рељефним приказом светих коњаника, уклесаним у скоро квадратном дрвеном пољу с наглашеним оквиром, на чијем су ободу, доста касније, осликане сцене из живота и мучеништва светитеља. Занимљив је начин на који је средњовековни мајстор повезао основну икону и оквир. Неупућеном посматрачу може деловати као да је између њих залепљено парче фине коже. Међутим, овај ефекат је постигнут тако што је на дрвену основу претходно нането неколико слојева грунда, а затим је израђен додатни рељеф.“

„Желим да скренем пажњу да овакав тип приказивања светаца на иконама није карактеристичан за Бугарску. Или бар мени није познато да постоји други сличан рељефни приказ Светог Георгија и Светог Димитрија или других светитеља, који је рађен у боји. У складу с каноном, Свети Георгије је приказан на белом коњу, а Свети Димитрије на алату. Велику пажњу привлачи животиња коју Свети Георгије убија – према некима је то хипопотам, а према другима – крокодил. Биће приказано на икони не личи на аждају коју смо навикли да виђамо на традиционалним иконама Светог Георгија. Свети Димитрије, пак, убија змију која симболизује зло. Он је већином приказиван како убија неког човека, који је, према Грцима, цар Калојан, како би спасао Солун. Генерално, тај човек је оличење зла и није обавезно да то буде цар Калојан. Према Бугарима, рецимо, то је цар Василије Велики,“ прича с осмехом Наталија Неделчева.

Занимљиво је и зашто су управо ова два свеца приказана на икони. Одговор на ово питање можда лежи у томе да, према традиционалном схватању, први је отварао активну пољопривредну годину на Ђурђевдан, а на дан другог свеца, у октобру, пољопривредна сезона се затвара.

„Претпоставка да је ово повезано с почетком и крајем годишњих циклуса је веома занимљива. Колико је то оправдано, не знам. Али су двојица светаца живела у исто време – Свети Георгије је мученички умро 23. априла 305. г, а Свети Димитрије – 26. октобра 306. г. Можда је заправо то оно што их повезује – обојица су умрла мученичком смрћу за христову веру. Свети Георгије је у време цара Диоклецијана, који је владао од 284. до 305. г, када су се дешавала гоњења хришћана, био мучен на посебно жесток начин. Сцене, које су касније осликане на икони, приказују управо мучеништво свеца,“ прича Наталија Неделчева.

О томе да икона датира најраније из 11. века најбоље говори чињеница да су свеци приказани као коњаници. Пре тога, најчешће су приказивани у седећем положају с копљем у руци. Такође је занимљиво да су коњаници осликани без стремена, што је реткост за доба Средњег века и говори о праћењу античке традиције, која се може видети на рељефним заветним плочицама с ликом трачког коњаника Хероса.

Нажалост, Иван Гошев је икону пронашао ван њеног композиционог контекста и иконографске поруке. Не зна се ко је наручио ову икону, али зато се зна да му је била потребна заштита управо ова два небеска ратника. Није искључено да је и сам наручилац био војник. Чињеница да је најстарији део иконе уграђен у нови рам сведочи о њеној непроцењивој вредности и светости у животу својих власника.

Превела и објавила: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: Национални црквени историјско-археолошки музеј, Иво Иванов