На свега пет километара од Великог Трнова, у живописном селу Арбанаси, налази се један од најлепших и најзначајнијих тамошњих храмова – Црква Рођења Христовог. Ова богомоља спада међу ретке сачуване православне храмове из периода с краја XVI и почетка XVII века. Њена унутрашњост открива праву ризницу хришћанске уметности – у укупно четири просторије налази се више од 3.500 фресака, са ликовима светаца и библијским сценама. Иконостас у главном делу храма потиче из XVIII века, док онај у параклису датира из 1649. године, што га чини једним од најстаријих очуваних у Бугарској. Црква је доживела темељну обнову 70-их година прошлог века – фреске су очишћене од наслага чађи насталих услед паљења свећа, а сама конструкција је ојачана. Данас, о светилишту марљиво брине екипа Регионалног историјског музеја (РИМ) из Великог Трнова.

Црква је грађена у три фазе: прва је отпочела 1597. године, радови су потом настављени 1638, а коначно довршени 1649. године. Данас ова црква представља праву ризницу фресака, које красе све зидове и сводове храма. Међу њима се посебно издваја сцена позната као „Точак живота“ – снажан симбол људске судбине, успона, падова и неминовног краја. Приказује човека у вечитом кретању: од рођења, преко трагања за моћи и богатством, па све до смрти. Само коло окрећу анђели, као подсећање на пролазност свега овоземаљског, а натпис који краси фреску јасно поручује: „Нити сам био, нити ме је било“.

Како објашњава Петко Петкански, кустос РИМ-а у Великом Трнову, ова сцена први пут је приказана управо у арбанашкој цркви:

„Овај мотив изазива највеће интересовање међу туристима. Свака сцена у цркви има дубоко значење и носи поруку. „Точак живота“ је не само уметнички вредна композиција, већ и поука упућена свакоме од нас – посебно имућнима. Она нас подсећа да ма шта човек имао у животу, најважније је спасење бесмртне душе“, каже Петкански.

Ова поука, каже он, носи снажан друштвени ангажман. У време када је село  Арбанаси доживело процват као значајан трговачки центар са новонасталом класом имућних хришћана – што је био редак феномен у Османском царству – управо су ти богати мештани уложили средства у изградњу цркве. Не ради хвалисања, већ као израз вере и одговорности према заједници. „Што човек више има, то је већа и његова одговорност. Богати су позвани не само да мисле о себи, већ и да се старају о другима“, истиче Петкански.

Према речима Петка Петканског, након војне кампање султана Бајазита II на Балкану, у село Арбанаси су се доселили православни Албанци. Управо та верска припадност убрзала је њихово стапање са локалним становништвом, наставља своју причу Петко Петкански:

„Имамо податке о именима таквих људи који су живели у Арбанасима још од XVII века. Данас се албанска имена практично више не срећу. Село се временом „побугарило“ и његово становништво постало је претежно хришћанско. У Османском царству националност није играла значајну улогу – грађани су били подељени искључиво по верској линији, на муслимане и хришћане. То поједностављено схватање довело је до опасности да бугарски етнос у потпуности нестане. Међутим, од XVIII века број припадника бугарског народа полако почиње да расте. У XIX веку многе имућне породице почињу у комуникацији све чешће да употребљавају грчки језик, што је довело до тзв. „хеленизације“, о чему сведочи и сам Пајсије Хиландарски. Ипак, истовремено се рађа нова, образована елита, школована ван Османског царства, која почиње да обнавља националну свест и идеју о обнови Бугарске у оквиру њених црквених граница. Није случајно што је прва фаза бугарског националног препорода била управо борба за црквену независност. У том контексту, цркве у Трнову и његовој околини имале су немерљиву улогу. Постоји основана претпоставка да је село Арбанаси у једном тренутку било и седиште епископије, пресељене из Трнова после пада средњовековне Бугарске под османску власт.“

Иако данас броји тек нешто више од 300 становника, село Арбанаси врви од живота захваљујући многобројним туристима који га посећују. Шетајући калдрмисаним улицама овог живописног места, посетиоци имају утисак да су закорачили у једну давну епоху, о којој најбоље сведоче очуване куће с богатом унутрашњом декорацијом, као и духовна средишта – пет цркава и два активна манастира. Празник села обележава се 15. августа, на дан Успења Пресвете Богородице, једног од најпоштованијих летњих хришћанских празника. 

Превела и објавила: Свјетлана Шатрић

Фотографије: Гергана Манчева, arbanassi.org, РИМ - В. Трново