На једној од најпрометнијих улица у кварту Скарбек у Бриселу наилазимо на продавницу у којој је на полицама само бугарска роба – љутеница, кисело млеко, сир, кобасице, боза, традиционална бугарска баница и шта још не. Власник, Тихомир Христов, каже да је ово породични бизнис. Почели су да тргују бугарским прехрамбеним производима 2007. године, када је Бугарска постала део велике европске породице. У почетку су имали само једну продавницу, али је током година посао растао и сада већ имају 4 продавнице у Бриселу, једну у Антверпену и онлајн продавницу. Према његовим речима, код њих долазе људи свих националности, а најтраженији производ је бугарско кисело млеко:

„У трговини постоји цикличност – свака сезона има своје тражене производе. Али дефинитивно међу производима који се траже током целе године и изазивају интересовање јесте бугарско кисело млеко. И пошто је Бугарска позната по киселом млеку, сви знају за њега, има много странаца који долазе, купују, враћају се и увек су задовољни. У мају и јуну најтраженији је бугарски ружичасти парадајз... Око 80% купаца су Бугари. Долази и много Румуна. Последњих година у Белгију је дошло много људи из Украјине који су избегли због рата, а пошто смо блиски народи и имамо сличне укусе, много Украјинаца посећује нашу продавницу. Број страних муштерија у нашим продавницама се из дана у дан повећава“, прича Тихомир Христов.

Наш сународник каже да држе до тога да производи које нуди у продавницама буду квалитетни свежи, те због тога робу из Бугарске увози сваке недеље.

„Сваке недеље увозимо робу камионом. Особље чине само Бугари. Веома смо задовољни. Немамо никакве проблеме. Девојке, момци – сви раде са осмехом. Радо долазе на посао. Понекад се споримо, али то су ситнице које остају у другом плану. Сви се слажемо, помажемо једни другима.“

У разговору долазимо до теме пословне климе и Тихомир Христов прави поређење између Бугарске и Белгије. Где су, по његовом мишљењу, бољи услови за развој успешног пословања?

„Кажу да ниједан посао није лак и то је тачно. Белгија има своје плусеве, али и минусе. Исто је и у Бугарској. Последњих годину две, према мојим запажањима, разлика у финансијском смислу између начина живота у Бугарској и Белгији, почиње да се смањује. Не знам да ли се у Белгији ситуација погоршава, или се она у Бугарској побољшава, али изгледа као да се ова велика разлика полако смањује. Моје мишљење је да када човек ради, зна шта ради, улаже у себе, образује се, школује се, без обзира где се налази – да ли у Белгији или у Бугарској – снаћи ће се и биће добро“, сматра наш саговорник.

Тихомир Христов каже да му рад у продавницама одузима скоро све време. Свакодневно комуницира углавном са Бугарима, али признаје да упркос томе и даље осећа носталгију за домовином.

„Бугарска ће увек бити на првом месту у мом срцу и увек кад год имам могућност, одем кући код родитеља и породице... У Белгији постоје целе породице из неких региона Бугарске – баке, деке, тетке… Читава родбина је овде у Белгији. Можда ти људи не осећају носталгију. Али у мом случају је другачије. Моји рођаци, пријатељи – сви су у Бугарској и осећам тугу. Ипак, не бих рекао да је толико тешко. Живимо у 21. веку. Одлучите, одете на два-три дана и вратите се. За сада сам овде са супругом. Имамо дете. Срећни смо. Живимо дивно. Немамо дугорочне планове. Радимо, живимо, идемо на одмор, враћамо се и поново радимо. За сада смо ту. Шта ће даље бити, време ће показати. Свакако, моја жеља је да се једног дана вратимо у Бугарску. Али сада не могу рећи када ће тај дан доћи…“, закључује Тихомир Христов.

Фотографије: Facebook /MOVIS

Превела и објавила: Албена Џерманова