Обнављање бугарске државности након пет векова османске владавине повезује се са Априлским устанком од 1876. године и Унутрашњом револуционарном организацијом коју је претходно створио Васил Левски. Након Берлинског споразума из 1878. године, Бугари су живели подељени у Кнежевини Бугарској, која је била вазална Турској, у аутономној области Источна Румелија и под пуном султанском влашћу у Македонији и Једренској Тракији.

Поново уз помоћ унутрашњих револуционарних комитета, војне интервенције Кнежевине и међународне дипломатије, 1885. године Кнежевина Бугарска се ујединила са Источном Румелијом.

Године 1893. у Солуну су Бугари из Македоније и Једренског краја створили своју Унутрашњу македонско-једренску револуционарну организацију. Десет година касније Организација је подигла највећи по територијалном обиму и мобилизацији устанак у бугарској историји (преко 26.000 људи учествовало је у борби против 350.000 османлијских војника). Циљ акције био је спровођење чл. 23. Берлинског уговора и давање аутономије Бугарима у Османском царству, као корак ка уједињењу са Бугарском.

У јануару 1903. године на Солунском конгресу Унутрашње македонско-једренске револуционарне организације донета је одлука о подизању устанка. У великој мери, руководиоци унутрашње организације – како прекогранично представништво у Софији, тако и активисти у унутрашњости Македоније и Једренској Тракији – су били свесни да не могу да рачунају на значајну дипломатску подршку. Знали су и да се не може очекивати страна војна подршка, чак ни од Кнежевине Бугарске, коју притискају велике силе. Али идеја организатора била је да је ситуација толико драматична да је боље предузети одлучне мере. „Боље ужасан крај него ужас бескраја“, рекао је Дамјан Груев, један од лидера Унутрашње македонско-једренске револуционарне организације.

Први је устао Битољски револуционарни округ на Дан Светог Илије – 2. августа (20. јула). На Преображење Господње – 19. августа (6. августа), устанак је избио и у Једренској Тракији, а потом – 27. септембра (14. септембра) – у Серском револуционарном округу.

У својој књизи "Ослободилачке борбе Македоније" учесник устанка Христо Сиљанов пише: „Устанак у Битољском и Једренском крају је био масовни. Сав народ се дигао на ноге и своју судбину – живот, имовину и част – везао за исход борбе. Ниједан други устанак на Балкану није за тако кратко време донео такво разарање и однео толико невиних људских живота“. Устанак је угушен. Жестока је била одмазда турске војске и башибозука. Спаљено је 201 село, порушено је више од 12.400 кућа, убијено је око 4.700 хришћана, без домова је остало преко 70.800 људи, а око 30.000 приморано је да емигрира и потражи спас у Бугарској.

Упркос томе, Илинденско-преображенски устанак је довео до тога да македонско питање буде стављено у средиште европске политике, као и до наметања тзв. Мирцштегских реформи.

Доц. др Ангел Џонев са Института за историјска истраживања БАН неспорним успехом устанка сматра делимичне реформе које су Аустроугарска и Русија предузеле у Македонији. "Не само да је питање интернационализовано, већ су буквално у физичком смислу речи представници великих сила, и то војни представници, кроз реформе из Мирцштега, почели да посматрају стање хришћанског становништва у три провинције Македоније“, изјавио је он у интервјуу Радио Бугарској.

Фотографије: Wikimedia Commons, historymuseum.org, БГНЕС, bg.wikipedia.org, БТА

Саставила, уредила и превела: Албена Џермнова