У бриселској четврти Скарбек, у једној од најпрометнијих улица, налази се кројачка радња породице Педрије и Мумуна Местан. Они су из Крџалија, али више од 35 година живе у иностранству. У лето 1989. године, за време такозваног "процеса препорода" и присилне промене имена бугарских Турака код нас, напустили су свој родни град и кренули ка Турској.

"Отишли ​​смо у Истанбул и тамо се настанили. Почео сам да радим као преводилац у кварту Лалели. У то време је било много руских туриста и преводио сам са руског на турски, а моја супруга је радила у различитим кројачким радњама", каже Мумун Местан.

"Почела сам да радим као кројачица јер није било другог посла. Годину-две дана радила сам у различитим радњама, а онда смо отворили своју кројачку радњу. Било нам је добро", надовезује се на његове речи Педрије Местан, а Мумун наставља причу:

"Имали смо десет радника. Све је било нормално до 2000. године, када је почела велика криза у Турској. Морали смо да затворимо радњу. Имам брата који живи у Белгији и 2000. године смо отишли код њега да га видимо. Док смо боравили тамо истражили смо разне ствари у вези са кројачким послом и видели да постоје могућности за пословање. Тако смо се исте те године преселили у Белгију".

У Бриселу је породица Местан почела све испочетка. Отворили су кројачку радњу и упорно радили, како би се доказали и на новом месту. Њихови клијенти су различитих националности, а наравно, долазе многи наши сународници, који живе у Скарбеку. У кројачкој радњи, која је једина у четврти, Педрије и Мумун сваког клијента дочекују љубазно и пошто добро говоре француски, немају проблема у комуникацији.

"Овде увек имамо посла. Муштерије су задовољне. Знају нас већ дуго година. Наш посао овде је веома разноврстан – шијемо завесе, нове венчанице, вршимо и поправке", објашњава Мумун.

Педрије Местан није оптимистична у погледу будућности своје професије. Према њеним речима, кројачки занат изумире. Са болом каже да у последње време све мање младих људи долази код њих на праксу.

"Млади сада не желе да науче професију. Воле да све добију на готово. Када дођу код нас да уче занат, кажу ми: ˈОво је веома тешкоˈ. У будућности ће ова занимања нестати. Млађу генерацију занимају таблети и телефони", каже кројачица.

Поред рада у радњи, Мумун Местан се бави и друштвеним радом. Каже да је 10 година био председник Удружења грађана из Крџалија и целе Бугарске у Белгији.

"Када сам дошао овде, видео сам да има много људи из Бугарске. Одлучио сам да покушам да их окупим. Све је почело 2006. године. Прво се окупило 50-60 људи, а затим их је било већ 150 – 200. Сваке године славимо 8. март, организовали смо и славље поводом Нове године. Пре 3-4 године пружили смо шансу младима, да се оне тиме баве... Када сам био председник Удружења, имали смо два проблема – погребни фонд и учење матерњег језика. Пошто немамо свој погребни фонд, разговарали смо са турским и они су пристали да нас упишу код њих. Више немамо проблем када неко напусти овај свет, они се брину о свему. А за изучавање бугарског језика повезали смо се са директором бугарске допунске школе у ​​четврти Скарбек и сада свако ко жели шаље своју децу тамо. Многа деца имају бугарски пасош, али не знају ни реч бугарског", каже Мумун Местан.

Иако већ 35 година живе у иностранству, породица Местан никада није изгубила везу са Бугарском – сваког лета враћа се у родни град Крџали.

"Сваке године проводимо летњи одмор у Бугарској – око два месеца остајемо овде. Желимо да се убудуће, ако постоје нормални услови за живот, вратимо за стално, али морамо радити још 3-4 године до пензије. Наш син је у Бугарској, а ћерка – у Турској. Где год да живи човек, никада не заборавља своје родно место. На крају ћемо се вратити у Бугарску. У Бугарској је наша кућа, тамо је наш син, унук. У Белгији си као робот. Добро је, зарађује се, али нема друштвеног живота", каже породица Местан.

Фотографије: Педрије и Мумун Местан - лична архива 
Превела и објавила: Албена Џерманова