22. септембра 1908. године, манифестом кнеза Фердинанда I објављује се независност Бугарске чиме су положени темељи Трећег бугарског царства. Није случајно што је овај чин извршен у цркви Светих четрдесет мученика у средњовековној бугарској престоници Великом Трнову, где је истог дана и кнез Фердинанд проглашен владаром Бугарског царства. Зашто је овај чин толико важан за бугарски народ? Овим чином је стављен крај на последње вазалне везе које је Кнежевина Бугарска имала с Османским царством. Поред тога, проглашење независности Бугарске је директна последица друга два важна догађаја, наиме – Ослобођења Бугарске од Османлија 1878. г. и Уједињења Кнежевине Бугарске и Источне Румелије 1885. г.

• Рађање Трећег бугарског царства

Руско-турски рат из 1877-1878. г. вратио је Бугарску на политичку мапу Европе, а Берлински конгрес је раскомадао територију земље, што је утврдио њен статус вазала Османског царства. Чак и након Уједињења 1885. г, Кнежевина Бугарска наставља да буде вазална султану, без права да склапа трговинске уговоре и војно-политичке споразуме с другим земљама или да уводи царннске тарифе. Уз то, морала је да преузме отплату великог спољног дуга Османског царства и да плаћа годишњи порез султану. Није имала право да отвори дипломатско представништво ни у једној другој земљи, да има сопствену војску и низ других ограничења за Бугарску.

У том периоду, створили су се повољни услови за проглашење независности младе државе. Почетком 1908. г, кнез Фердинанд именовао је владу на челу с Александром Малиновим који је и сам позвао на проглашење независности. Приликом прве аудијенције код кнеза он је изјавио да сматра да је сазрео тренутак да се предузму кораци у том правцу.

И тако је дошао дан у којем је проглашена независност Бугарске, за коју су заслужни кнез Фердинанд и председник владе Александар Малинов. Народ је, не на последњем месту, такође имао важну улогу у овом чину подржавајући свог владара. Прошло је скоро тридесет година од ослобођења, а судбина Бугарске је поново била у рукама Османског царства. Зато је и проглашење независности земље дочекано великим одушевљењем и ентузијазмом, посебно од стране становника Великог Трнова.

• 115 година независне Бугарске

„Проглашењем своје независности, Бугарска је постала земља која је правно једнака с осталим државама и стекла суверенитет. Иако је делимично тај суверенитет, незванично, стечен и пре тога,“ каже доктор историјских наука Иван Царов из Историјског музеја у Великом Трнову:

„То се изражава у томе што је наша земља стекла право да отвори своје дипломатско представништво у свакој тачки света, да кује свој новац и води независну спољну политику. Дотле је то била формалност. Кнез Фердинанд је, иако још није толико одлучан, али под утицајем и уз подршку круга блиских људи, одлучио да прогласи независност земље. Дотад је, сагласно Берлинском споразуму, Бугарска била независна кнежевина која је вазална султану, а њен владар није имао титулу краља, што би било еквивалентно цару, него је био кнез што је еквивалентно престолонаследнику. Дакле, то је правна страна тога.

Гледано с економске стране, то није добар потез јер је Бугарска изгубила тржиште Османског царства, у чијем саставу су у том тренутку били и Блиски исток и Северна Африка. То јест, тржиште царства је постало недоступно или тешко доступно јер је Бугарска морала да плаћа дажбине које нису нимало мале. Међутим, за самопоуздање бугарског народа, за самопоуздање владара и политичара, ово је био веома важан чин,“ прича Иван Царов.

Каква су била расположења у некадашњој престоници Великом Трнову на дан проглашења нзависности? – питали смо дра Ивана Царова. Еуфорија и радост грађана претварају тај дан у празник за становнике Трнова и о томе сведоче приче савременика које се и данас препричавају. Управо на причу очевица се као историчар позива и др Иван Царов описујући овај историјски датум:

„Кнез Фердинанд је у то време био у Бечу одакле је кнежевском фрегатом стигао у луку Русчук, данашње Русе, где је ухватио воз за Трново. Готово је пао мрак кад је стигао, из безбедносних разлога су га склонили у један тунел. Грађани су знали шта ће се десити у њиховом граду, јер је претходног дана градом прошао гласник. Није јасно зашто, али се воз вратио и пристао у станицу „Трапезица“. Кнез Фердинанд је сишао и у пратњи своје мале свите је кренуо ка цркви Светог Димитрија која је у то време била у рушевинама. На том месту се задржао око 15-20 минута, преврћући можда у последњем тренутку све у глави и размишљајући о свим негативним последицама које би један такав чин произвео. Затим је наставио пут, јер су грађани већ били обавештени да ће кнез Фердинанд прочитати манифест на брду Хисар, данашњем Царевецу,“ рекао је на крају нашег разговора др Иван Царов.

• Дан независности и уједињења – два подвига којим је Бугарска обезбедила себи место на светској карти

• Године 1908. извојевана је пуна слобода наше земље

Превела и објавила: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: eurochicago.com, БТА, wikipedia. org, plovdiv-press.bg