У срцу једне од најпрестижнијих четврти Софије, у близини владине резиденције „Лозенец“, налази се место познато под именом Крст. Али мало ко зна да је у прошлости оно било једно од омиљених шеталишта у Софији на коме су организовани и велики сабори. Место Крст је на тзв. Лозенским узвишицама, а названо је по каменом крсту постављеном након Ослобођења Бугарске од османске власти 1878. Према историчарима, пошто је подигнут свега неколико месеци по ослобођењу града у мају 1878. године, овај камени крст је сматран првим меморијалним спомеником у престоници Треће бугарске државе. Изградњу овог спомен обележја палим борцима у ослободилачком рату иницирали су и финансијски подржали локални становници, уз благослов Екзарха Јосифа. „Облик споменика и натпис на њему показују да је приликом његове изградње коришћен модеран приступ. Реч је о техници која се увелико разликује од општеприхваћене којом су се служили у изради оброчних крстова и надгорбних споменика у 19. веку. Она није била позната чак ни у региону Софије, прича Кателина Салтирова-Павлова, глевни експерт из Општинског предузећа „Стара Софија“ и додаје:

Годинама су се становници Софије и сељаци из оближњих села окупљали на овом месту како би одали пошту палима у Ослободилачком рату, а на Спасовдан су се по завршетку литургије и литијског опхода на овом месту организовали сабори и свечаности посвећени крсту. Први насељеници 80-их година 19. века почели су обрађивати земљишта на Лозенским узвишицама, користити их за пашњаке и ограђивати своју земљу што је, са своје стране, ометало традиционално одржавање сабора. 90-их година прекинута је и традиција организовања литијских поворки. Након освештења Руског споменика, у то време у западном делу престонице, око њега је настало и ново градско шеталиште. У пределу Лозенских узвишица живели су углавном људи који се баве сточарством и ратарством, а почетком 20. века пристигли су и послератни исељеници. Култура и обичаји досељеника нарушавају дугогодишњу традицију одавања почасти код овог споменика. Тако се временом ово место почело користити једино као оброчиште.

Касније је на месту старих софијских винограда, познатих још као Курубаглар, изграђена четврт „Лозенец“. Током 30-их година минулог века становници четврти оснивају комитет „Св. Спас“ за подршку изградњи новог храма, а један од становника донирао је земљиште у непосредној близини Крста. По завршетку градње новог храма, Крст треба да буде премештен у његово двориште, таква је била изричита воља дародавца. Али, нажалост, његова воља није испуњена, пошто је средином 40-их година поменуто земљиште национализовано.

Упркос напорима верника и свештеника храма Светог Преображења Господњег, који је смештен у доњем делу ове градске четврти, власницима земљишта није надокнађена вредност имовине, нити је обезбеђен други плац где би могли да изграде цркву. Тек након демократских промена овај проблем је решен и 1992. године је почела градња новог храма Светог Мине. Средства потребна за изградњу обезбеђена су претежно из донација локалних добротвора. Али новац није био довољан за завршне радове и осликавање храма. Из тог разлога је премештање крста одложено. У међувремену, 2005. године Крст је проглашен спомеником културе, а Завод за заштиту споменика културе издао је препоруку да се спомен обележје премести и рестаурише. „Тако је 18. јула 2011. године, уз помоћ Софијске митрополије, крст био пребачен у северни део храма Преображења Господњег, рекла је Каталина Салтирова-Павлова:

Због реализације просторних планова споменик је четири пута премештан. Прво је премештен због изградње трамвајске пруге, а затим приликом изградње булевара „Черни врх“ и зграда „Енергопројект“ и „Кинтекс“. Упркос томе споменик је и даље остао на подручју Лозенских узвишица. По мени, место на коме се данас налази јесте више него пригодно. У дворишту храма споменик заузима централно место, а уколико буде добро осветљен рефлекторима изгледаће још лепше.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова