Када је крајем 1941 г. бугарска влада под притиском Хитлера објавила симболичан рат Великој Британији и САД, нико није ни претпостављао да ће се две године касније он претворити у жестоку стварност. 10. јануара 1944. г. формација од око 200 америчких авиона бомбардовала је Софију. Тако је започела прекретна у бугарској историји 1944. година.
Бомбардовања су се наставила и у пролеће. Крајем лета односи Бугарске са Немачком су били погоршани, а с обзиром на чињеницу да је она већ била у реалном рату са Лондоном и Вашингтоном, било јој је потребно хитно примирје са будућим победницима. 26. августа, под претњом офанзиве Црвене армије у Румунији, влада Ивана Багрјанова је прогласила неутралност. Истог дана Централни комитет Бугарске радничке партије /комунисти/ је издао Наређење о преузимању власти оружаним устанком. 2. септембра је формирана влада опозиционог Бугарског земљорадничког народног савеза (БЗНС) „Врабча 1“, на челу са Константином Муравијевим, која је наставила преговоре о миру са свима и објавила је да ће спроводити „демократске реформе“. Иако су преговори вођени на високом нивоу, СССР је објавио рат Бугарској. Осмог септембра Црвена армија је продрла на територију земље и окупирала низ градова.
У међувремену су Централни комитет Бугарске радничке партије и Главни штаб Народноослободилачке устаничке армије, у чијем су саставу били партизани, почели са извођењем плана о устанку у циљу успостављања потпуне контроле над земљом. У ноћи са 8. на 9. септембар са напредовањем совјетских трупа, официри из политичког круга „Звено“ су заузели кључне тачке у Софији: министарства рата и унутрашњих послова, пошту, телеграф, радио, железничку станицу. Влада Константина Муравијева је била свргнута и власт је преузела антинацистичка и просовјетска коалиција Отаџбинског фронта /ОФ/ под вођством Кимона Георгијева.
У 6 часова и 30 минута радио је емитовао поруку новог председника владе. „Са пуном свешћу да верно и у потпуности изражава вољу народа, Отаџбински фронт преузима у овим судбинским часовима и тешким условима управљање државом, да би је спасио погибије.“ Овим тренуцима враћају нас и успомене др Петра Дертлијева – социјалдемократе и народног посланика после транзиције на демократију, који је био подвргнут репресалијама за време комунистичког режима. Снимак је урађен 1990. године и чува се у тонском архиву радија:
„Рано ујутро смо чули глас Кимона Георгијева. Био је некако јадан. Глас који може да изазове свакојака осећања, али тешко респект. Чули смо прокламацију и одмах смо кренули ка центру града. На централни трг. Одасвуд су стизали људи. Поштено речено, бугарски народ зна како да дочекује. Био је сав у тузи, када је преминуо Цар, веома одушевљен, када су долазили Немци, исто као и сада. Увек се нађе неки део бугарског народа, који зна да буде егзалтиран у правом тренутку.“
Тако се 9. септембар 1944. г. претворио у прекретницу у нашој историји. Тај је датум изазвао огромне промене у бугарском друштву. 10. септембра полиција је распуштена и формирана је Народна милиција у чијем су саставу били претежно партизани. 12. септембра обелодањена је владина Уредба о хапшењу министара влада које су управљале земљом од 1941. до 1944., народних посланика и високих официра. Током наредна три месеца убијено је на хиљаде припадника домаће интелигенције, управне и економске елите. Према незваничним подацима – између 20 и 40 хиљада погинуло је без суда и пресуда.
28. октобра 1944. године у Москви је званично потписано примирје са СССР, Великом Британијом и САД и Бугарска је званично прешла на страну Савезника. Али је већ 17. септембра бугарска војска ушла у састав Трећег украјинског фронта са 450.000 војника и официра. При крају новембра влада је формирала елитну Прву бугарску армију под командом генерала Владимира Стојчева, која је учествовала у војним акцијама у западним пределима Југославије и Мађарској пусти и почетком маја 1945. г. достигла територију Аустрије. Учешће наших трупа у операцијама у међуречју Дунава и Саве, на Драви и Мури допринело је поразу Хитлерове Немачке. У завршној етапи Другог светског рата Бугарска је дала 38.822 жртве. Огромни су били и материјални трошкови, јер је после рата Бугарска била приморана да плаћа огромне репарације, а издржавала је и руске трупе које су остале на њеној територији до 1947. године што ју је, према последњим прорачунима, коштало преко 133 милиона лева. Све је то продубило финансијску и економску кризу. Било је и више политичких колизија које су под диктатом Москве завршиле тоталном превагом комуниста. Тако је Бугарска ушла у нову, веома контрадикторну са данашњег аспекта етапу свог историјског развоја – афирмисања социјалистичког поретка – која је потрајала до 1989. године.
Превела и уредила: Александра Ливен
Фотографије: архива
25. јануара 1935. г. указом цара Бориса ІІІ радиодифузија у Бугарској је постала државна својина. Овај датум сматра се и темељним у историји бугарског државног радија који се на почетку звао "Радио Софија", а касније је добио име "Бугарски..
„ Не волим реч „легенда“, ја сам уметник, али сам истовремено реалиста Ако ипак нешто могу рећи за себе, то је да сам признат за најбољег кантиленског баса у свету.“ То каже у једном од својих последњих интервјуа чувени бугарски оперски певач..
2013. ће се у најновијој историји Бугарске упамтити као година протеста. Због њих је у фебруару отишла с власти прва влада партије ГЕРБ на челу са Бојком Борисовим, а нова влада која је дошла на власт после превремених избора одржаних 12. маја, коју..