„Отворили смо Државно сатирично позориште комадом „Хладан туш“ Мајаковског, а нисмо имали финале. На дан премијере сви смо ми, још увек млади глумци, били веома забринути тиме. А мени је истовремено било и јако занимљиво. Поштено речено тада сам се претварала забринутијом, него ли сам стварно била, јер сам веровала редитељу Срчаџијеву, пошто сам и ја била попут њега. Волим људе у чијој се глави домишљате идеје рађају у задњем тренутку, снажне су и стављају врло лепу тачку. Он нам је рекао да започнемо мирно и да ће нам за време паузе испричати како ћемо завршити поставку. И заиста, окупио је нас за време паузе и рекао: смислио сам финале, ви само не брините. Времеплов је требало да раздвоји добро од зла – тојест позитивне од негативних јунака. Позитивне – посебном расветом, требало је да их кулисе некако извуку и пошаљу у будућност, док смо се ми, лоши, морали срушити на земљу и пузети у црној тами. Ми смо га упитали: „Срчо, где да паднемо?“ Он нам је рекао – где год нађете. И ми смо одлучили да се срушимо у оркестарску јаму. Сви смо пали, срушили смо се као у гроб и пузели смо као у паклу, загрнути тамом којом су лутали загонетни зраци рефлектора. Он је ту слику имао у глави и било му је сасвим јасно где ћемо пасти, али није нам то рекао да нас не уплаши. У једном тренутку сам осетила да газим некога и испод мене се чуо глас: „Склони се, жено, згужваћеш ме!“ То је био Парцалев. Тако да никад нећу заборавити то отварање. Оно је било управо у стилу нашег рада, захваљујући том стихијском и необичном редитељу Срчаџијеву.“

1957. поставком „Хладан туш“, о којој нам је тек што испричала велика глумица Стојанка Мутафова, започела је историја Сатиричног позоришта у Софији. Свакако у овим годинама његово оснивање је било подређено налогу времена: „Први глас нашег новорођенчета није плач, већ јасан и недвосмислени узвик – ми смо агитаторско позориште! Иако сасвим млади, ми ћемо тежити већ са дана када смо ломили нашу поступаоницу да станемо чврсто на ноге, да зграбимо копље смеха и буздован сатире и да уђемо у редове бораца за комунизам“, пише његов оснивач Стефан Срчаџијев. Ево интервјуа са редитељем који је начињен управо пре отварања позоришта:

„Извинете, друже Срчадџијев, да ли осим „Хладног туша“ Мајаковског припремате нешто друго?

„Припремамо три поставке. Друга је збирна према делима домаћих сатиричара која ћемо ставити у један заједнички, али посебан позоришни рам – са конферансијерима, музиком и песмама.

Каква дела намеравате да представљате на сцени?

После бугарске поставке припремамо спектакл под насловом „Сатира кроз векове“ почев од Јувенала и Аристофана, кроз дела аутора из доба Средњег века и Ренесансе, па до наших дана. Све ће то бити у костимима, са декорима и музиком који одговарају одређеној епохи, при чему ћемо осавременити свако приказивано дело, налазећи у њему елементе који звуче савремено.“

Чињеница је да је Сатирично позориште имало више проблема са цензуром и поједине поставке су прерађиване буквално уочи премијере. У 60. годинама на чело театра је стао редитељ Методи Андонов, а његове поставке Гогоља, Чехова и Вазова сматрају се правом епохом. Методи Андонов је аутор прве поставке комада Јордана Радичкова – „Гунгула“ и претворио је „Римска купка“ Станислава Стратијева у један од врхунца репертоара сатиричара.

Поставке редитеља Грише Островског и Младена Киселова су наставиле традицију Сатиричног позоришта да рађа хитове који годинама не силазе са сцене – „Сако од велура“ и „Рејс“ Стратијева, „Лазарица“ Радичкова и др. Оне су омиљене не само публици, него и самим глумцима. Доказ тога су и речи Јордана Радичкова о његовом комаду „Гунгула“: „Сећам се како су после неких представа глумци били толико „ужарени“ да су дуго времена носили у себе високу позоришну температуру. И више пута сам својим ушима чуо како Григор Вачков или Георги Парцалев предлажу својим колегама да изађу испред завесе и кажу публици да би желели да опет изведу тек што представљену поставку...“

„Сигурно и ми ћемо грешити. Али се тога не бојимо, јер се на грешкама учимо. Често ћемо говорити у шали. Али будите сигурни да су нам мисли озбиљне“, казао је у својој поруци приликом оснивања Сатиричног позоришта Стефан Срчаџијев. Његове су речи обележје позоришта и у идућим деценијама. Редитељи и глумци говоре у шали, али размишљају озбиљно и миљеници су генерација Бугара.

Превод: Александра Ливен