У недељи која је на измаку постали смо сведоци чудноватих размимоилажења у јавним изјавама бугарске политичке елите и многи су се упитали да ли је у питању неслагање ставова или је то нови заредом блеф у циљу бацања прашине у очи људима. О чему је реч?

Председник Росен Плевнелијев, за кога неки посматрачи већ једнозначно кажу да је русофоб, је за време своје посете Кијеву изјавио да Бугарска подржава санкције против Москве и залаже се за њихово продужење док се не гарантују суверенитет и територијална целина Украјине. На заједничкој конференцији за новинаре са својим руским колегом Петром Порошенком, бугарски председник је још казао да је анексија Крима од стране Русије противна међународном праву и „Бугарска не признаје и никада неће признати овај незаконити чин“. Плевнелијев је своје излагање гарнирао слоганом: „Крим је за нас Украјина, а Украјина је Европа!“, што је звучало као „Союз нерушимый республик свободных“ и оставило утисак да је према говорнику Русија у Азији.

Дан-два након што је Росен Плевнелијев затражио продужење санкција против Русије, премијер Бојко Борисов, кога низ посматрача назива проамеричким политичарем, је у интервјуу руској новинској агенцији ТАСС изјавио: „Молим се Богу да лидери што пре постигну сагласност и да санкције против Русије буду укинуте“. Борисов није на томе стао, већ је додао да „иако нисмо криви, иако нам то није циљ, односи између Бугарске и Русије су се охладили“. Он је признао да је, „Бугарска као лојални члан НАТО и ЕУ подржала санкције“, али сада покушава да учини „све што је могуће за обнављање нормалних односа“ између Бугарске и Русије, „који имају дугу традицију, а услед чије нарушавање Бугарска трпи губитке“, укључујући и услед контрасанкција Москве. Премијер је додао шлаг на торту рекавши да „историјске везе, пријатељски односи и осећај захвалности бугарског народа према руском, који потичу из доба Ослободилачког за Бугарску Руско-турског рата /1877-1878/, не зависе од тренутне политичке конјунктуре“.

Дакле, у недељи која је на измаку сви који прате спољну политику Бугарске су се нашли пред дилемом на коју ће страну превагнути вага – на страну председничке или извршне власти и шта мислити о званичном ставу Бугарске о украјинској кризи, а посебно о Москви. За сада се може рећи, да се, следећи своју активну русофобску политику, Плевнелијев нашао у изнудици, док је Борисов, овим својим недвосмисленим заокретом у ставовима, па био он само случајан или емотиван флерт са Москвом, своје политичке опоненте довео у конфузију. 

Превод: Албена Џерманова