„Читајте и сакупљајте знања како вас друга племена и народи не би исмејавали. У овој књижици сам прикупио грађу о историји бугарског рода – у вашу корист и за похвалу. Написао сам је ради вас, који љубите свој род и бугарску домовину. Преписивајте ову историјицу … и чувајте је како не би пропала!”
То је пре више од два столећа написао у својој „Историји словенобугарској“ Свети Пајсије Хиландарски – један од великана домаће историје, који је допринео буђењу наше националне самосвести у доба националног Препорода. Родољубиви Бугари и данас одају пошту животном делу Пајсија и поносе се њиме. О томе сведочи и музејска поставка „Копривштица – центар просвете у доба националног Препорода“ која је представљена у Доросијевој кући, намештеној у специфичном за оно доба стилу.
О раду тог необичног музеја прича Светлана Мухова – кустос код Дирекције градских музеја Копривштице.
„Приказујемо историју школства у граду почев још из доба црквено-манастирских школа. Овај облик просвете задржан је у Бугарској и после ослобођења земље од отоманске владавине. У средњовековној Бугарској су постојале књижевне школе, чији су истакнути представници, који су били уједно и филозофи, и црквени поглавари, имали велики утицај на књижевну делатност у Русији, Србији и Румунији, земљама у које су неки од њих прешли после потпадања Бугарске под османску владавину. У тешким годинама после пропасти бугарске државе највећу улогу за очување бугарске културе и писмености имале су црквене школе којима треба одати признање и нужно поштовање. Такве црквене школе у Копривштици су се појавиле у XVI – XVIII в. Овде је било метоха Рилског и Хиландарског манастира. Управо то је одржало живу бугарску писменост и веру, а касније су личности попут Пајсија Хиландарског пробудилe националну свест Бугара. Без будитеља и просветитеља било би незамисливо и животно дело великих бугарских револуционара.“
Музеј у Копривштици представља и две занимљиве реплике првих манастирских и световних основних школа код нас. Крајем XVIII – почетком XIX века школе су „напустиле“ цркве и манастире пошто су се наставе латили локалне занатлије и писмени људи. Поред свог заната обућари и молери, на пример, покушавали су да уче децу читању и писању.
„Ми приказујемо управо тај модел. Ево, тамо је била тезга кројача, а поред ње сточић где су ређали црквене књиге“ – прича Светлана Мухова и наставља: „Највиши степен у развоју просвете у доба националног препорода у Копривштици је дво-разредна школа коју је 1846. године отворио Најден Геров (1823-1900.). После реституисања куће тог великог бугарског просветитеља која је радила као његов музеј, ми смо посветили посебну салу том нашем великом педагогу који је био и надахнути песник, као и аутор првог Речника бугарског језика – што је заправо био колосални рад за оно доба. Неколико поглавља тог Речника он је објавио за живота, а онда је његов нећак Теодор Панчев објавио све што је Најден Геров прикупио током више година упорног и свесрдног рада. Пореклом из Копривштице су и неки од идеолога наше националне револуције Тодор Каблешков, Георги Бенковски и Љубен Каравелов, као и будући управљачи новоослобођене Бугарске – председник владе Петко Каравелов, народни посланик Рашко Маџаров, просветни радници Јоаким и Георги Грујеви.“
Превод: Александра Ливен
Институт за историјске студије при Бугарској академији наука (БАН) организује данас научну конференцију на тему „Западне бугарске покрајине – историја и перспективе“ поводом обележавања 100. годишњице Уставотворног конгреса Организације избеглица из..
На данашњи дан пре 104 године Западне покрајине су присаједињене Србији. Анексија је извршена у складу с Нејским мировним споразумом, којим је окончан Први светски рат. У периоду између 6. и 8. новембра 1920. године, српске јединице окупирале су делове..
Једног хладног новембарског јутра 1917. године, у јеку Првог светског рата, из базе код Јамбола полетео је цепелин L59 ка Танзанији. Циљ лета била је испорука муниције и других материјала немачким војним јединицама које су се у том тренутку налазиле на..
Навршило се 105 година од потписивања Нејског мировног уговора, којим је 27. новембра 1919. године, у париском предграђу Неји сир Сен, званично окончано..