„Читајте и сакупљајте знања како вас друга племена и народи не би исмејавали. У овој књижици сам прикупио грађу о историји бугарског рода – у вашу корист и за похвалу. Написао сам је ради вас, који љубите свој род и бугарску домовину. Преписивајте ову историјицу … и чувајте је како не би пропала!”
То је пре више од два столећа написао у својој „Историји словенобугарској“ Свети Пајсије Хиландарски – један од великана домаће историје, који је допринео буђењу наше националне самосвести у доба националног Препорода. Родољубиви Бугари и данас одају пошту животном делу Пајсија и поносе се њиме. О томе сведочи и музејска поставка „Копривштица – центар просвете у доба националног Препорода“ која је представљена у Доросијевој кући, намештеној у специфичном за оно доба стилу.
О раду тог необичног музеја прича Светлана Мухова – кустос код Дирекције градских музеја Копривштице.
„Приказујемо историју школства у граду почев још из доба црквено-манастирских школа. Овај облик просвете задржан је у Бугарској и после ослобођења земље од отоманске владавине. У средњовековној Бугарској су постојале књижевне школе, чији су истакнути представници, који су били уједно и филозофи, и црквени поглавари, имали велики утицај на књижевну делатност у Русији, Србији и Румунији, земљама у које су неки од њих прешли после потпадања Бугарске под османску владавину. У тешким годинама после пропасти бугарске државе највећу улогу за очување бугарске културе и писмености имале су црквене школе којима треба одати признање и нужно поштовање. Такве црквене школе у Копривштици су се појавиле у XVI – XVIII в. Овде је било метоха Рилског и Хиландарског манастира. Управо то је одржало живу бугарску писменост и веру, а касније су личности попут Пајсија Хиландарског пробудилe националну свест Бугара. Без будитеља и просветитеља било би незамисливо и животно дело великих бугарских револуционара.“
Музеј у Копривштици представља и две занимљиве реплике првих манастирских и световних основних школа код нас. Крајем XVIII – почетком XIX века школе су „напустиле“ цркве и манастире пошто су се наставе латили локалне занатлије и писмени људи. Поред свог заната обућари и молери, на пример, покушавали су да уче децу читању и писању.
„Ми приказујемо управо тај модел. Ево, тамо је била тезга кројача, а поред ње сточић где су ређали црквене књиге“ – прича Светлана Мухова и наставља: „Највиши степен у развоју просвете у доба националног препорода у Копривштици је дво-разредна школа коју је 1846. године отворио Најден Геров (1823-1900.). После реституисања куће тог великог бугарског просветитеља која је радила као његов музеј, ми смо посветили посебну салу том нашем великом педагогу који је био и надахнути песник, као и аутор првог Речника бугарског језика – што је заправо био колосални рад за оно доба. Неколико поглавља тог Речника он је објавио за живота, а онда је његов нећак Теодор Панчев објавио све што је Најден Геров прикупио током више година упорног и свесрдног рада. Пореклом из Копривштице су и неки од идеолога наше националне револуције Тодор Каблешков, Георги Бенковски и Љубен Каравелов, као и будући управљачи новоослобођене Бугарске – председник владе Петко Каравелов, народни посланик Рашко Маџаров, просветни радници Јоаким и Георги Грујеви.“
Превод: Александра Ливен
Данас се навршава 165 година од рођења академика Александра Теодорова-Балана, првог теоретичара бугарског књижевног језика, фонетике и граматике. Балан, који је рођен 1859. године у селу Кубеј у Бесарабији, своје школовање је започео у Болградској..
Бугарска православна црква 26. о ктобра слави успомену на светог великомученика Димитрија Солунског, који се сматра једним од највећих светитеља у Православљу. У нашој традицији, његово име се везује за обнову Другог бугарског царства током XII..
Мало Трново данас обележава 111 година од ослобођења. У овом граду је 25. октобра 1913. године мешовита бугарско-турска комисија потписала документ којим је град са околним насељима припојен Бугарском Царству. Потписници са бугарске стране били су..
Навршило се 105 година од потписивања Нејског мировног уговора, којим је 27. новембра 1919. године, у париском предграђу Неји сир Сен, званично окончано..