На подручју североисточне Бугарске се налази много пећинских манастира који потичу из средњег века. Саграђене високо у стенама и на непреступачним местима ове светиње су биле место за уједињење с Богом. Данас све те обитељи које су проглашене споменицима културе више нису активне. Једини манастир у стени који је активан на територији Бугарске јесте манастир Светог Димитрија Бесарабовског који је смештен на обали реке Русенски Лом, код села Бесарабово. Чиме можемо да објаснимо зашто у Бугарској има толико манастира у стенама питали смо директора Регионалног историјског музеја града Русеа проф. Николаја Ненова:
„Пећински манастири су се углавном градили из верских разлога. Један текст из средњег века гласи: „Ко има пећину, тај ће се спасти,“ тј. у питању је посебна сотериолошка концепција према којој ће свако ко буде имао своју пећину, у конкретном случају цркву, спасти своју душу. Као друго, изразито кршко подручје је додатно погодовало подизању манастира у стенама. Али у целини гледано је кључну улогу одиграла вера. Често упоређујемо данашњицу са животом у средњем веку, а то је једноставно неупоредиво. Тада без вере није било могуће опстати. Мислим на ону праву, строгу веру.“
О најранијим историјским подацима о постојању Бесарабовског пећинског манастира је проф. Ненов рекао:
„Досадашња истраживања указују на људско присуство у тим пећинама још у првим деценијама 9. века. У неким од удубљења у стенама откривени су цртежи јелена, сунца, мали натписи, крстови. Реч је о добро познатим истраживачима цртежима (графитима), неки од којих датирају из претхришћанског, а други из хришћанског доба. Још у првим деценијама 9-10. века су на истом том месту где се данас налази манастир Светог Димитрија Бесарабовског изграђене цркве у стенама, а касније и манастир.“
Ко и када је истраживао историју овог манастира?
„Један од најчувенијих истраживача историје ове светиње је Чех Карел Шкорпил који је утемељивач савремене бугарске археологије. У новије доба је проф. Тодор Моллов са Великотрновског универзитета на основу многих писаних извора израдио анализу ситуације и историјских прилика везаних за манастир и, наравно, за Светог Димитрија Бесарабовског.“
Проф. Ненов каже да у цркви нема оригиналних зидних слика и објашњава да „када је Карел Шкорпил крајем 19. века посетио манастир видео је само пусте пећине. Године 1937. је монах Хрисан који је дошао из Плаковског манастира обновио обитељ и тако су се појавиле нове фреске и иконе.“
Проф. Ненов је објаснио какву је улогу одиграо Бесарабовски пећински манастир у прошлости када су такве и сличне светиње била седишта културе и просвете.
„Бесарабовски манастир заузима посебно место у бугарској историји. Он је један у низу манастира који красе обалу реке Русенски Лом. Један од чувених у том крају манастира су Ивановске пећинске цркве. Реч је о патријаршијском манастиру са скрипторијумима, тј. са посебним просторијама у којима су монаси писали и преписивали рукописе, а у којем су живели образовани људи. О томе сведочи на десетине натписа на зидовима некадашњих ћелија. Јован Александар који је касније постао бугарски владар женидбом са влашком принцезом Теодором је између осталог добио један манастир и село. Манастири у бугарском средњевековљу су били једини прави феудалци. Или, у власништву манастира су била села чији су житељи радили како би га издржавали. Село и манастир су названи по влашкој фамилији Бесараб. Отада до краја 16. века овај манастир је жив и активан.“
Пећински манастир Светог Димитрија Бесарабовског је проглашен археолошким спомеником културе. Ево шта је још рекао проф. Ненов: „Данас на том локалитету посетиоци неће видети археолошке остатке. Шкорпил је у својим радовима поменуо како су пронађене кованице из антике, вотивна плочица Дијане, а исто тако и плочица Бахуса.“ Касније је манастир обновљен и изграђени су нови објекти. Некада је ктиторство играло кључну улогу у изградњи цркава и манастира. Проф. Ненов је објаснио како данас стоје ствари:
„Ситуација је слична. Некада су ктитори били имућни људи и владари, укључујући и бугарске, као што смо видели у долини реке Русенски Лом. Упоредо са новом црквом су изграђени и додатни објекти и просторије у манастиру, а као што је забележено на ктиторском натпису за то су помогли грађани града Русеа, имућне фамилије и држава,“ рекао је проф. Ненов.
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
Фотографије: Светлана ДимитроваЈединствена статуа из римског периода Одесоса, за коју се претпоставља да датира с краја 2. и прве половине 3. века, пронађена је приликом грађевинских радова у близини железничке станице у Варни, саопштили су археолози из Регионалног историјског музеја..
Вечерас ће се у Националном етнографском музеју у Софији одржати семинар под називом „Фалсификати и фалсификовање древних новчића и предмета у Бугарској“. Професори Иља Прокопов и Диљана Ботева, који ће бити предавачи на овом догађају, представиће..
На археолошком локалитету Перперикон, у јужном делу стеновитог града, археолози предвођени професором Николајем Овчаровим открили су комплекс који се састоји од десетина малих кућа. Према речима професора Овчарова, овај кварт датира из XIII-XIV века..