Подкаст на српском
Величина текста
Бугарски национални радио © 2024 Сва права задржана

„Две куће и по” – путовање у „нашку” прошлост албанске области Доњи Дебар

БНР Новини
Поглед на Арбели

Село Арбели се налази у пограничном подручју Доњи Дебар (Поле), на територији Републике Албаније, 4 километра од македонског града Дебар. Писани документи који осликавају демографско стање региона с краја 19. и почетка 20. века показују да је он био настањен Бугарима. Управо анализа историјских докумената из оног доба одвела је доц. др Веселку Тончеву и њену екипу етнолога у те крајеве, а циљ им је био да утврде каква је данашња етнографска ситуација у Доњем Дебру. Информацију научници су потражили од мештана још неколико села: Горње Крчишта, Обок, Попинар и Дољани. Плод две експедиције из 2015. и 2016. године је филм „Две куће и по”, који је приказан на Софијском универзитету „Св. Климент Охридски“ где је одржана и дискусија.

Учесници експедиције (слева на десно):  др Вјара Калфина (Софијски универзитет
Тема бугарске заједнице у Албанији постала је препознатљивија прошле године због званичног признавања бугарске мањине од стране Тиране – политичког чина који је прилично закаснео, тврди доц. др Веселка Тончева

Ови људи од 1913. г. живе у Албанији и у периоду од 1913. до 1939. г. имали су редовне контакте са Бугарском и настојали да не прекидају везе са матичном земљом – инсистирали су на одржавању бугарске школе и бугарских цркава. Другим речима ми смо дужници тим људима, јер смо после 1947. г. изгубили везу са њима. Тада је Енвер Хоџа – албански тоталитарни вођа, затворио границе и увео ригорозни режим путовања у друге земље.

Црква Светог Спаса у Горњем Крчишту
Доц. др Веселка Тончева у ношњи традиционалној за АрбелеОд 2007. г. Веселка Тончева са Института за етнологију и фолклористику код Бугарске академије наука (БАН) уз подршку Асоцијације за антропологију, етнологију и фолклористику„Онгл”, истражује бугарску заједницу у Албанији. Раније она је водила експедиције у подручјима Голо Брдо, Мала Преспа (код Преспанског језера) и на северу – у Гори (део које је у границама Косова). За разлику од брдско-планинског подручја Голо Брдо, где „наши људи” живе компактно у 21 селу и где су језик, традиције и идентитет добро очувани, област Пòле (како показује и име) је у равници – тамо је обим миграционих струја много већи, регион је плодан и привлачи досељенике из других делова Албаније.

Последњи подаци којима располажемо о тим селима датирају из 30. година 20. века и већ тада описују шаролику етничку и верску ситуацију која се динамично мења. Битно је рећи да поред бугарских историјских извора о региону, постоје и такви српски извори.

Српски аутори који пишу о том периоду, тврде да је тамошње становништво српско. Још у оним годинама тамо су се сучељавали интереси Бугарске и Србије (Југославије), па је становништво могло да изабере једну од две опције и да се определили или као бугарско, или као српско – објаснио је др Ивајло Марков, други учесник експедиције са посебним интересовањима у области миграционих токова. 

Филм „Две куће и по” осликава данашњу ситуацију у Арбелију. У живахном селу број „нашких” кућа је три. Али како са тугом у гласу каже јунакиња филма, баба Голобка, њена кућа је у ствари „пола куће”, јер живи сама, а наследници јој су далеко.

Голобка Дука из Арбелија
Сећа се времена када су деца похађала овдашњу школу, када су Албанци у том селу били мањина, а црква Светог Преображења била окупљалиште верника.

Црква Светог Преображња Господњег у Арбелију
У данашњим данима на храмовни празник 19. августа долазе и хришћани, и муслимани који верују да ово место зрачи посебном енергијом – исцељује болеснике и помаже нероткињама да занесу. Због празника овамо се враћају и мештани који су се одселили у градове Албаније и Македоније, али они не повезују своју будућност са родним селом.

Двориште цркве Светог Преображења Господњег у Арбелију
Слично је стање и у оближњим селима. У Горње Крчишта једина хришћанка која води бригу о храму у центру села, проглашеном спомеником културе, удата је за Албанца. У највећем насељеном месту у Доњем Дебру, Макеларију, научни тим није нашао људе са којима би могао да разговара на бугарском језику. Стога је и ово етнолошко истраживање драгоцено - оно показује да су још увек жива сећања о људској заједници која се некада самоопредељивала као „бугарска”, али је сасвим сигурно да ће ускоро припадати једино прошлости. И само филм „Две куће и по” ће моћи да прикаже „нашку” прошлост албанске области Поле.

Превод: Ана Андрејева

Фотографије: лична архива



Последвайте ни и в Google News Showcase, за да научите най-важното от деня!

Више из ове категориjе

Фотографија: facebook.com/groups/mursalevo

Како је Европско фудбалско првенство оживело један сеоски трг у Бугарској

"Сасвим мало треба човеку да створи услове да будемо заједно" – гласе речи младог Станислава Грозданова. Оне постају покретачка снага "буђења" бугарског села у јеку фудбалског лета на Старом континенту. Само 68 км западно од бугарске престонице, у..

објављено 27.6.24. 12.00

Бугари у Бразилу чувају име и везу са домовином као драгоцено наслеђе

Бразил је можда једна од најмање популарних дестинација за миграцију међу Бугарима данас. Ова земља није позната по високом животном стандарду, али су наши сународници који живе тамо висококвалификовани. Многи од њих су универзитетски предавачи,..

објављено 27.6.24. 11.10

Почиње друго издање Међународног форума ћирилице „Азбука, језик, идентитет“

На овогодишњем другом по реду издању Међународног форума ћирилице „Азбука, језик, идентитет“ у Софији учествује више од 30 слависта из 11 земаља. Дводневни форум (27-28. јун) у Националном дворцу културе одржава се на иницијативу потпредседнице земље..

објављено 27.6.24. 08.00