Својом последњом изложбом је сликар Атанас Хранов одшкринуо врата свог атељеа – оног најскровитијег духовног станишта. „Доручак у атељеу“ замагљује границе између сна и стварности и понекад попут кафе из преврнуте шоље креће својим путем остављајући за собом мрљу. Није случајно то што је књижевник Светлозар Желев у Софијској галерији „Ракурси“ отворио изложбу једног од најзначајнијих савремених сликара. Јер Атанас Хранов у својим радовима није овековечио само изабране тренутке, већ прича истините приче.
Атеље је онај духовни простор који сваки уметник носи у себи, каже Атанас Хранов. Чак бих га назвао духовним лавиринтом који сваког дана својим бригама, страховима, сновима, заљубљивањима, разљубљивањима и жељама надограђујемо. Али страхови нису оно главно што нас обликује као људе. Наравно, свет у којем тренутно живимо не може да нас остави равнодушним и мисао хоће ли га и убудуће бити стално нас прати. Али немојмо заборавити лепоту која нас окружује – људи би требало да се више окрену светлијој, ведријој страни како би нам и живот постао ведрији.
Атанас Хранов је рођен 1961. године у Пловдиву. Завршио је дуборез на Уметничкој академији, али је још за време студирања комбиновао различите жанрове и створио карактеристично само за њега формирање боја. Почео сам да сликам на малим скулптурама од дрвета које су се све више удаљавале од вајарства а приближавале су се сликарству и тако сам се на крају у потпуности посветио сликарству, рекао је Хранов. Сликар који иза себе има 40 изложби свој стил описује као магични реализам и каже да кад стане за штафелај, његова подсвест је та која ради. Тако се у његовим радовима приказују догађаји који имају своју логику и редослед, као што је на слици „Портрет једног путовања“ на овој изложби.
Једне ноћи, пловећи јахтом по океану, док сам дежурао на палуби приметио сам нешто фосфоресцентно у води, сећа се сликар. Одједном се ова нејасна светлуцава мрља почела приближавати и тада сам осетио оно што неки називају атавистичким ужасом од неке тајанствене претње. Била су то два кита – пришла су јахти како би се играла, али ми је требало доста времена да то схватим. Затим сам овај доживљај са задовољством приказао на једној од својих слика и допало ми се то што сам ову причу буквално испричао. На њој ћете видети лице једног преплашеног детета које су опколила чудна бела створења у води, можда зато што сам и ја у оном тренутку био као престрављено дете.
Изложбу посетиоци могу да виде до 4. маја.
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
Фотографије: лична архива
Нови документарни филм новинара Бугарске националне телевизије (БНТ) Бојка Василева под називом „Мајке“, посвећен геноциду у Сребреници из 1995. године, изазвао је велику пажњу током дискусије у француском граду Рену. Овај догађај је организован у..
Прича као филмска – често кажемо када чујемо невероватну животну судбину или заплет који би лако могао да буде део филмског сценарија. Ипак, управо филм, модерном, дигитално зависном човеку, који магичне светове књига на хартији заборавља на дну неке..
Четврто национално Бијенале илустрације биће отворено данас у Троугаоној кули Сердике. Бијенале, као и претходних година, нема тему. „Главни циљ је да се ауторима пружи могућност да покажу своје најбоље радове настале у последње две године,“ кажу..
Нови документарни филм новинара Бугарске националне телевизије (БНТ) Бојка Василева под називом „Мајке“, посвећен геноциду у Сребреници из 1995. године,..