Један од омиљених бугарских празника који обележавамо 24. маја је Дан слова и бугарске азбуке створене у другој половини IХ века. Тај дан нас води назад кроз векове, подсећајући на једно наслеђе које је својом духовном светлошћу обасјало земље и културе. Поводом празника у Бугарској академији наука је приређена изложба посвећена бугарским азбукама, јер наше савремено писмо није настало одједном. Проф. Елка Мирчева са Института за бугарски језик при Бугарској академији наука прича: 

„Бугарска азбука је нешто чиме се с разлогом можемо поносити. А можда најглавнији је рад светих Ћирила и Методија и чињеница да су на основу дијалекта који су најбоље познавали они створили оригиналну, у потпуности нову азбуку. Браћа су пореклом из Солуна. У њихово доба град је био густо насељен компактним словенско-бугарским становништвом које је говорило на источнобугарском дијалекту, блиском родопским говорима. Тако да су Ћирило и Методије изабрали управо тај дијалекат као темељ азбуке коју су одлучили да створе. Изванредан допринос који се и дан данас сматра недосежним, јесте чињеница да су за сваки звук пронашли одговарајуће слово те су тако успели да представе све специфичне особине бугарског језика.“

Проф. Мирчева цитира Црнорисца Храброг, бугарског монаха и писца с краја IХ и почетка Х века, који каже да „Словени не имађаху књига, него цртама и резама цртаху и гатаху“, како ми претпостављамо – рунском азбуком. Касније су почели да користе латинска и грчка слова. Али монах пита: „Но како може добро да се пише грчким словима: Бог или живот… или ширина“.

Много је таквих примера, јер у грчком језику недостају неки сугласници и самогласници који су типични за бугарски и друге словенске језике. До сличних је тешкоћа долазило и приликом коришћења латиничног писма. И данас многи словенски и други народи употребљавају различите варијанте латинице, прилагођене њиховим језицима. Поједина латинична слова имају чак 2-3 облика са допунским дијакритичким знацима ради означавања различитих звукова. Азбука која је позната као „глагољица“ је прва старобугарска и словенска азбука. Она одговара словенским звуковима. Бугарски допринос је у чињеници да је она створена на основу бугарског говора, истиче проф. Мирчева.

Често се помиње да Ћирило и Методије нису написали најстарију словенску азбуку глагољицу за Бугаре, већ за моравске Словене и то на наруџбину кнеза Ростислава и да никада нису ни боравили у Бугарској.

„Све је то у знатној мери истина, али овако изговорене чињенице поричу бугарски допринос стварању словенске писмености. Ћирило и Методије су путовали као политички радници, мисионари – коментарише проф. Мирчева. – У Средњем веку политика и свештенство су били тесно повезани. Тако да су браћа не само имала духовни сановници, него и политичари који су кренули у Моравску са одређеним циљем. Управо тада су се Константинопољ и Рим борили за надмоћ у Европи која је ишла путем христијанизације.“

Црква још увек није била подељена, али је супарништво већ било видљиво. Међу моравским Словенима су проповедали немачки духовници који су служили на латинском. Међутим, у Константинопољу су схватили да Божје слово треба да буде разумљиво и да је то важно са политичке тачке гледишта. И Византија је у некој мери била наклона да допусти да говорни језици допру до душе и срца милиона који ће тек примити хришћанство. Моравска мисија (863-885. године) Ћирила и Методија у великој мери није била успешна и завршила је смрћу Светог Методија у 885. години, док је Свети Ћирило преминуо 869. године. „Њихови ученици су прогањани и на један или друг начин доспели у бугарске пределе. Њих тројица – Климент, Наум и Ангеларије стигли су Дунавом и срдачно дочекани у Бугарској новокрштеног кнеза Бориса“, наводи проф. Мирчева. Они су добили подршку државе која је марила за развој словенске азбуке, књижевности и културе.

Уз садејство кнеза Бориса и његових наследника – царева Симеона и Петра, бугарска реч се из групе дијалеката претворила у књижевни језик. Без те државне политике рад свете браће био би сведен на једну пропалу Моравску мисију те не би оставио значајан траг у историји. Допринос Бугарске је у стварању ћирилице – графички јасне и одлично примењиве словенске азбуке. Глагољица је била чудна као визија, необична и за централну Европу, и за пределе под византијским геополитичким утицајем. Тако да је настала варијанта у којој су 24 слова грчке азбуке додата још 12 глагољских као графичко обележје специфичних словенских звукова те се тако родила ћирилица, закључује проф. Елка Мирчева са Института за бугарски језик при Бугарској академији наука.

Превод: Александра Ливен