Звецкање чекића, одсјај пламена који шара зидове, шиштање воде у коју се урања исковано, вруће гвожђе и рађање још једног ремек-дела. Ово је свакодневица и животни позив Љубомира Линкова, мајстора-ковача. Кад једном напусте ковачницу гвоздени предмети крећу својим путем како би нашли свог власника, али заувек остају у срцу човека који их је израдио. Јер је у израду сваког од њих уложио делић своје душе.
Као што бива с већином добрих мајстора и Љубомир Линков је украо занат од других занатлија. Љубомир се, који је иначе електротехничар и заваривач по струци, у потрази за послом обрео у Јужној Африци где се запослио у предузећу за израду предмета од кованог гвожђа. По повратку у Бугарску је одлучио да се посвети овом занату и тако већ 15 година.
Ковање је стваралаштво, уметност, каже Љубомир Линков. Понекад данима размишљам о томе како да израдим неки модел или детаљ. А идеје саме долазе, ја само себи кажем: Ајде да пробам! Понекад не иде из првог покушаја, али из другог, трећег добијам жељени резултат. Кад год испуњавам индивидуалне наруџбине увек се трудим да се придржавам идеје клијента како би био задовољан. Мајсторство је да испуниш властиту или туђу жељу. Тако ћеш, као прво, доказати себи да можеш, а као друго – показаћеш муштерији да то што тражи је изводљиво.
Љубомир Линков израђује огледала за спаваћу собу, свећњаке, столове, столице, прибор за камин, лустере, различите предмете за свакодневну употребу. У процесу рада често долази до сукоба два карактера – ковача и гвожђа.
Да ли мајстор покушава да гвожђе подреди себи и својим жељама или постају пријатељи?
Вруће гвожђе је погодно за обликовање, можеш да га окрећеш како год хоћеш, дакле, ти си господар, одговорио је Љубомир Линков. Све је по твојој вољи. Али гвожђе има душу, оно не пече, већ милује. А из прожимања његове и моје душе настаје нешто несвакидашње и непоновљиво.
Како би што више људи имало прилику да открије лепоту ковачког заната Љубомир Линков једном месечно организује Дан отворених врата у својој ковачкој радионици.
Свако ко жели, добродошао је да нам се придружи, године и пол нису битни, каже Љубомир и додаје: Израђујем ситне ствари, а драго ми је кад се неко жели опробати у ковању. Неки се добро сналазе у томе, а други не баш, али битније је да су радознали, желе да се опробају, те да себи израде нешто за успомену.
Љубомиру Линкову чекић није тежак. Он је моја кичица којом „сликам“ ковано гвожђе, каже занатлија и додаје:
Сваки предмет је сам по себи несвакидашњи. И прсти на руци нису исти, нити су гранчице дрвећа једнаке. И кад треба да израдим два иста свећњака, они се опет по нечему разликују. Али су управо у томе скривене све чари непоновљивости овог света.
Превела: Ајтјан Делихјусеинова
Фотографије: лична архива
Ергелу „Кабијук“ у селу Коњовец, која важи за најстарију у Бугарској, основао је 1864. године русенски валија Мидхат-паша у циљу узгоја коња за потребе турске војске. Ергела је функционисала до ослобођења Бугарске 1878. године. Свој рад је обновила 1894...
Град Елена, Област Велико Трново, дочекаће хиљаде гостију за Празник еленског бута. Мајстори овог деликатеса ће у суботу и недељу, 9. и 10. новембра, демонстрирати своје кулинарско умеће, јавља дописница БНР из Великог Трнова Здравка Масљанкова...
Амбасада Француске и Француски културни центар окупили су врхунске научнике како би поделили своја искуства о научним изазовима на Антарктику и борби против климатских промена. Партнери овог значајног догађаја били су Француски поларни институт..
Град Елена, Област Велико Трново, дочекаће хиљаде гостију за Празник еленског бута. Мајстори овог деликатеса ће у суботу и недељу, 9. и 10. новембра,..
Ергелу „Кабијук“ у селу Коњовец, која важи за најстарију у Бугарској, основао је 1864. године русенски валија Мидхат-паша у циљу узгоја коња за потребе..