Бугари су одувек имали смисао за лепоту и ма да су најчешће живели веома скромно, у својој свакодневици су употребљавали многе лепе предмете наслеђене од предака, својеручно израђене или дело неког самоуког мајстора. Жене су се са своје стране исказивале кроз финоћу и колорит који придају кући својим ручно истканим простиркама, ћебадима  и ћилимима са украсним елементима.

У тежњи да сачува за будуће генерације и негује традицију занатства бугарска влада је 1967. године донела одлуку о утемељењу националног удружења – Задруге мајстора народних уметничких заната. 1968. године занатлије града Русеа удружили су напоре на промовисању предмета примењене уметности на свим националним и међународним манифестацијама које је Задруга организовала. У новије време мајстори из тог подунавског града основали су удружење са непрофитним циљем, чија је мисија очувати самосвојну културу народа кроз изучавање и приказивање традиције, домета духовне и материјалне културе региона у сливу Дунава. Тако је 2013. године настала „Дунавска задруга народних уметничких заната“. Њени чланови су мајстори музичких инструмената, иконописци, мајстори уметничке керамике, плетива, дрвореза и калоферске чипке.

Задруга има свој занатски комплекс са више атељеа. Покушавамо да га искористимо за потребе културног туризма. Већ смо га укључили у једну туристичку руту Министарства туризма, а резултати су више него добри – каже један од оснивача Задруге, дуборезац Ангел Митрофанов.

2016. године општина Русе је доделила 55.000 лева (око 28.000 евра) – овим новцем су радионице занатлија обновљене. Центар „Сионес“ – организација која се бави активностима друштвено-корисног рада, рестаурирала је о свом трошку старинску кућу у дворишту комплекса, чије су изрезбарене таванице дело мајстора из града Трјавне од пре два века. Данас су у њој смештени неки атељеи Задруге. Митрофанов сматра да би шанса за промоцију и развој занатства било стварање музеја на отвореном по узору на етнографску целину Етара код Габрова (у централној Бугарској), у којем би мајстори демонстрирали своје вештине у присуству домаћих и страних туриста. У „радионици под ведрим небом“ они ће пуно тога научити о танчинама заната као што су уметничка обрада коже, казанџијски занат, примењено гвожђарство – а то су популарни занати у граду. Да би се то остварило потребни су средства и људи:

Млади показују интересовање али када виде да није лако пласирати предмете уметничких заната и када не успеју да зараде, мотивација им спласне и постепено одустану, наставља Ангел Митрофанов. Занатство из године у годину изумире, јер има све мање старих мајстора, а нови не стасавају.

Мањак људи којима би пренели занатске вештине не обесхрабрује занатлије из Дунавске задруге – они и сада проносе славу Бугарске и освајају награде на престижним фестивалима примењених уметности. У јулу и августу ове године учествовали су на ХХХІ фестивалу традиционалног веза у турском граду Силе и на ХІХ фестивалу културе у граду Бујукчекмеџе.

У другом арт форуму учествовало је преко 1.350 уметника из 64 државе, међу којима је било 160 занатлија. Бугарин Веселин Фесчијев привукао је пажњу посетилаца својим разбојем и ћилимима које на њему ткаје, а Борјана Мочева и Красимир Сивов су употпунили уживанцију прелепим гравирама на кожи.

Превод: Ана Андрејева