За бугарске Јевреје у Израелу је данашњи датум, 10. март веома посебан. На тај дан пре 77 година Бугарска спречава депортовање скоро 50 хиљада Јевреја у логоре смрти у Немачкој и окупираној Пољској.

Др Ида Сарова-Пинхас је жив сведок догађаја из оних немирних времена током Другог светског рата, када је у нацистичким „фабрикама смрти“ прекинута нит живота милионима Јевреја. Она и њени родитељи су од „спасених бугарских Јевреја“, који уместо да нестану без трага у пећима „Треблинке“ (логора у окупираној Пољској), основали су читаву медицинску династију у Израелу. Данас др Ида Сарова је неуролог са 65 година радног искуства као лекар, од којих је 25 година била волонтер на одељењу једне од елитних болница у Тел Авиву – Шиба, чији је начелник њена ћерка. Када чујемо о пет генерација лекара у једној фамилији, увек се односимо с поштовањем. А када је реч о лекарима у Израелу, који увек истичу своје бугарске корене, то изазива дубоко поштовање. Струке које се предају као наслеђе у њиховој у фамилији јесу очне болести, дечја ендокринологија и неурологија. Млађи представници лекарске фамилије једва говоре бугарски, зато о њиховој причи сазнајемо од др Савове. Сусрет са њом је нам омогућила дописница БНР у Израелу Фења Декало.

Идин отац, др Савов дипломирао је медицину у Женеви, а практиковао медицинску професију у Пловдиву.  За време Другог светског рата приморан је да затвори своју ординацију и да оде у Родопе.

„У Бугарској сам се од првог разреда учила у француском колежу у Пловдиву – сећа се др Пинхас. – Али увођењем антијеврејских рестрикција 1940. сам наставила са учењем код куће, са мајком. Након што су лекарима Јеврејима забранили да раде, мог оца су мобилизовали као сеоског лекара. Били смо  у Банском, Широкој Лаки, Килифареву, Горњој и Доњој Орјаховици и др. Док смо били у Широкој Лаки, мој отац ме уписао да учим. Ја сам већ носила жуту значку и када је једном стигао школски инспектор, погледао ме с негодовањем и упитао: „шта ова Јеврејка тражи овде?“. Истерали су ме. Отац је купио једно јање и ја сам га са чобанима водила на пашу. После неког времена стигао је други инспектор и видевши дневник упитао „где је Ида Сарова?“. Објаснили су му да су ме као Јеврејку истерали. Он је међутим приговорио – „овде има закона и мора да учи“. Мало је било да мој отац лоше прође, али председник сеоске општине заложио се за њега да не би село остало без лекара. По повратку у Пловдив отишли смо да живимо код баке у једној собици. У нашој кући су били сместили свећеника. Пролазила сам и слушала како свира на мом клавиру. Свирао је веома добро. Било како било. Остали смо живи!“

После краја рата се већина бугарских Јевреја сели у Израел. Међу њима је и породица др Сарове која је прекинула студије у Бугарској и почела поново да студира медицину у јеврејској држави. Након дипломирања је упознала свог супруга др Пинхаса, који је исто као и она рођен у Бугарској. Касније он постаје познат професор офталмологије, кога пацијенти знају као проф. Рубена Ахирона и оснивача одељења за офталмологију у болници Шиба. Ћерке двоје лекара су такође професори у области медицине, као и њихови супрузи.

„Мој отац је био специјалиста интерне медицине. Ја сам постала неуролог. Старија ћерка је специјализовала као неуролог у области мултипле склерозе. Млађа је дипломирала педијатрију у Израелу и специјализовала ендокринологију у Синсинатију. По свом повратку основала је дечје одељење за ендокринологију за децу са дијабетесом и проблемима раста. Један од унука наставља корацима свог деде и сада је  начелник одељења за офталмологију. Други је дипломирао педијатрију, а сад је започео и другу специјализацију. Садашњи лекари упознати су са свим иновацијама и могу проверити све на компјутеру, али не заборављају да је битно прегледати болесника. И ми некад нисмо радили само са једним слушалицама, већ смо користили технологије.“

Најстарији унук др Сарове такође је лекар и специјализује у области примене вештачке интелигенције у медицини.

Превела: Ива Гринко

Фотографија: Фења Декало