Подкаст на српском
Величина текста
Бугарски национални радио © 2024 Сва права задржана

Прича британског досељеника заљубљеног у Родопе

Фотографија: Кит Халстед

На хиљаде британских грађана изабрало је Бугарску за своју другу домовину. Они долазе овде због лепе климе, ниских цена и не на последњем месту – због природе. Ни због пандемије, ни због Брегзита они се не одричу свог живота на Истоку. Један од тих Британаца је Кит Халстед.

Већ 9. годину бивши службеник Војске Велике Британије ужива у пензионерским данима код нас.  Прво се настанио у Пловдиву, где је неколико година радио као професор енглеског језика, али се после коначно определио за живот у Родопима. 


„Пензија ми је мала, али ми је у Бугарској она довољна. Овде могу да од тог новца нормално живим и ништа ми не фали“ – каже у интервјуу Радио Бугарској Кит. Једног дана, док је претраживао нешто по интернету, наишао је на фотографију која је променила његов живот. На њој је била стара камена кућа у родопском селу Смиљан, која је била на продају.  

„Одлучио сам да лично дођем да је видим и заљубио сам се у њу. После сам се поново вратио у село и одсео у хотелу да бих боље упознао регион, да видим да ли ће ми се свидети и свидео ми се. Био је јун, време – предивно, а планина – живописна. Одлучио сам да купим кућу и ево од 2016. године живим овде и никада нисам био срећнији“ – каже британски досељеник.

Мештани су га радо прихватили и чак му помагали у реновирању старе куће. Чиме се у Родопима може бавити британски пензионер, који воли природу? Наравно – туризмом:

„Моја је кућа велика и издајем собе за ноћење. Лети дочекујем госте и трудим се да им овде буде лепо. Прошле године је због пандемије дошло веома мало људи, али су раније у мојој кући одседали припадници 15 националности. И да вам кажем, не бавим се овим послом да бих зарадио већ зато што ми прија контакт са људима из целог света. А они овде долазе због природе.“


Код Кита одседају претежно странци, који  живе стално у Бугарској, људи попут њега – који воле планину Родопи и желе да упознају њене лепоте. За нову сезону Кит је за њих припремио различите атракције као што су рецимо, ботаничке руте у планини.  

У малом селу Смиљан живот ври. Локални предузетник је купио напуштену станицу за пречишћавање воде и тренутно је реконструише да би је претворио у уметнички центар. Придружили су му се ентузијасти укључујући и странце – досељенике. Кит подржава иницијативу и као волонтер дао је свој допринос њеној реализацији – направио је страницу на Фејсбуку и снимио пројекат. Жели да Смиљан промовише као место за одмор и културу.

Али, по речима Британца, код нас није све ружичасто. Као и његови сународници, Кит се жали на бирократију. А по његовим речима, услужна сфера није на нивоу. Често мораш да без потребе чекаш у реду, а услужно особље је намргођено. Међутим, у провинцији су људи срдачнији и пријатељски расположени. „Зато ми се овде, у Смиљану, свиђа и осећам се делом локалне заједнице.“ – каже Кит Халстед.

Превела: Албена Џерманова

Фотографије: Кит Халстед



Последвайте ни и в Google News Showcase, за да научите най-важното от деня!

Више из ове категориjе

Тервел-Љубомир Бојанов

Како млади визионар Тервел-Љубомир прати своје најхрабрије снове

Његов пут предводи страст, радозналост за светом који га окружује, истраживачки дух и жеља да иде напред како би сазнао шта се крије иза сваког корака који води ка новом научном открићу. Тервел-Љубомир Бојанов има само 22 године, а већ је..

објављено 7.7.24. 12.05
Матина Генкова-Мпофу

У свету дечјих књига Матине Генкове-Мпофу

"Два најважнија дана у животу су дан када се родиш и дан када схватиш зашто си се родио", цитат је који се приписује Марку Твену. Данашњу саговорницу Радио Бугарске  љубав је одвела у другу државу, на другом континенту. Њен супруг, који је пола..

објављено 3.7.24. 11.20

Деница Грубер и њен живот посвећен илустрацији у Немачкој

Скоро свако дете има жељу и способност да црта. Што се тиче талента, понекад су потребне године да он буде примећен и препознат. Поготово ако се деси да одрасташ у Бугарској у зору демократије. Управо таква је прича наше земљакиње Денице Грубер..

објављено 22.6.24. 12.15